Најкраћа веза између једних од највећих градова југоисточне Европе, Београда и Букурешта, одувек је водила преко Ђердапа и Кладова. Смештена тик уз горостасну клисуру, питома равница Кључа предодређена је да буде веза са Румунијом, али и даље, са Русијом. Круцијални пример томе је Први српски устанак, када је спона између српских устаника и савезне царске Русије водила управо преко кладовског краја.
Ипак, од рушења Трајановог моста овдашњи Дунав није био премошћен. Мада је изградња хидроелектране Ђердап почела тек 60-их година 20. века, Југославија и Румунија имале су у виду потребу да се премости Дунав и раније. Тако је на конференцији у Министарству иностраних послова 18.9.1936. године покренуто ово питање. Председник владе Краљевине Југославије Милан Стојадновић и министри саобраћаја Југославије и Румуније сагласили су се да је најпогодније место Кладово – Турну Северин.
Из данашњег угла, када општина Кладово нема железницу, нарочито делује занимљиво податак да је реч било о железничком мосту. Планирана пруга од Пожаревца до Неготина требало је да се код Штубика одвоји и једним краком води ка Кладову. Процењено је да је за изградњу пруге потребно око 3 године, те би она била део великог међународног правца од Атлантског океана до Црног мора.
Недуго потом, 21.11.1937. потписан је уговор између Југославије и Румуније. Ипак, до почетка радова није дошло. Разлог томе било је то што је румунски краљ Карол направио политички заокрет ка Централним силама, уједно завео диктатуру, али и то што је на помолу био Други светски рат. Мада је тридесетак година касније на овом простору саграђена хидроелктрана са саобраћајницом, те су тако Кладово и Турну Северин спојени, железничка веза је изостала.
,,… после довршења пруге Пожаревац-Кучево приступиће се грађењу новог дела те пруге до Штубика, одакле ће се један крак одвајати за Неготин и на тај начин постићи кружна веза Неготин-Ниш-Београд. Други крак од Штубика водиће на Брзу Паланку и Кладово, те даље на мост за Румунију…ˮ.
Дневни лист ,,Времеˮ, 3.10.1936.