Последњи број часописа Буктиња објавио је текст уредника странице Упознајте Борски округ – историчара Милоша Петровића. Тема је историјски догађај, уз нескривени субјективни поглед на навршених тачно пола века од нестанка старог Доњег Милановца и настанка новог.
Осврт је написан на 14 страница (169-183) и захваљујући Крајинском књижевном клубу могуће га је прочитати у целости. Линк ка овом броју часописа можете пронаћи у у дну објаве. У прилогу издвојен увод:
,,Лето 1970. за једну област Србије, тада и Југославије, било је прекретница. Судбоносна прекретница која је, истини за вољу, своје корене пружала читаву деценију уназад, гледано са уже перспективе. Гледано, пак, са ширег аспекта, она је променила нешто што је започето вековима уназад, односно са царом Трајаном који се изградивши канал за прелазак катаракти истакао као пионир у савладавању Ђердапа. Од античког времена проћи ће безмало два миленијума до коначног решења. У међувремену, пловидба међу обронке Карпата усечене у моћну реку појединим подухватима јесте била олакшана, нарочито крајем 19. века, међутим, решења се нису показивала дугорочним. Све до оног коначног. Највећег решења које је захтевало и највећу жртву, до сада невиђену на овом простору. Жртву огледану у вечни нестанак домова, наслеђа и земљишта. Природа Ђердапа стварана миленијума једним људским подухватом промењена је заувек, а са њом и животи овдашњих мештана који вероватно ни свесни нису били да су на крају једног дугог процеса започетог још у време римског цара Трајана.
Шири историјски контекст јесте бдио над главама мештана Ђердапа тих шездесетих година, али је уједно био далеко од њихових очију. Далеко, јер је оно што се збивало било превише лично. За сваког појединца из поплављених насеља, али и за њих као скупину. Све оно интимно и приватно, скупа са оним што су делили са осталим суграђанима, нестало је. Нестало заувек, без трага и икаквог наговештаја да је некада постојало. Нестало тако да многе генерације неупознате са историјом овог краја немају представу шта се крије под таласима овдашњег вештачки умиреног Дунава. Зуб времена чини да је све више таквих нових генерација. Таласи од млађих путника намерника крију некадашње успомене, сећања, улице, обале, порушене кућне прагове.
Цела Србија може временом заборавити на то што крију ти успорени дунавски таласи, али не и потомци тих старих Милановчана. Успомене, сећања, улице, обале, порушени кућни прагови у детаљима још увек живе код старих Милановчана. Премда је истина да њих не могу пресадити својим потомцима, те ће несумњиво овдашње староварошке приче бледети, Милановчани, и они са ушћа Златице у Дунав и ови са ушћа Папренице у Дунав, у себи носе сећање на потоп, крај и почетак. Осећаји неверице, сете и сањарења о старој вароши пресађени су млађим Милановчанима. Значајним делом то јесте пренето са колена на колено, од старијих суграђана, али је одвећ пренето и духом новог Милановца. Упиле су младе улице из ове нове вароши ону сету о несвакидашњој судбини овог насеља. Приповедају и приповедаће своје верзије о догађају који је променио све и најмлађи мештани међусобно, без обзира да ли су им баке и деке приповедале о томе, јер они сами знају. Како, откуд и од ког тренутка вероватно се не могу сетити. То је нешто што им је једноставно удахнуто животом у Доњем Милановцу, као свеприсутни култ.
Онако како је култ Видовдана из 1389. године вековима живео у српском народу, тако ће 1970. заувек живети у култу Доњег Милановца. То је почетак и крај једне ере. Док хришћани своју еру деле рођењем Христа, Доњи Милановац, Голубиње, Текија и суседна насеља своју стару и нову еру деле 1970. годином…ˮ