Натпис на Варош капији тврђаве Фетислам у Кладову настао је 1818. године, пет година након што је тврђава поново доспела у руке Османлија, после Првог српског устанка, у току кога је од 1810. до 1813. године била под српском управом. Том приликом, за време владавине султана Махмуда II, замењен је палисад зиданим бедемима на овој тврђави старој готово пола миленијума. Поред Варош капије, и на остале две, Ороспи капији и Дунав капији постављене су табле са натписима на османском турском језику, писаном арапским писмом.

Натпис је одрадио извесни Изедин, који је, као и на другим капијама, у првом плану истицао султана. Натписи су били потписани и дата је и година њиховог постављања по исламском календару. У преводу на српски језик натпис на Варош капији, стар два века, гласи:

„Чувар вере и државе, шах (цар), поправи порушени фетисламски град. Овај узвишени шах, победилац свега света, шах султан Махмуд, Александру je Великом раван. Овај срећни запис написан je y његово срећно царовање, јер je овим градом дата чврстоћа целом румелијском царству и тиме je изражена жеља свих правоверних, и на прагу његовог престола не оста ни моја жеља неиспуњена. Под сенком овог цара, град овај би укрепљен и зидине фетисламске довршише ce и начинише за овога цара. – Изедин (писац), 1235 (1818)ˮ.

Сама Варош капија широка је 3,05 метара, између камених довратника, док је са спољне стране лучно обликована, те њена укупна реконструисана висина износи 3,09 метара. Из равни варошког бедема капија је истурена 49 центиметара. Спољна страна у целости, као и унутрашњост, зидани су правилно клесаним блоковима пешчара. Са спољне стране налазе се прорези за ланце за подизање покретног моста, који је када је био подигнут покривао дрвена двокрилна врата.

Пролаз капије је засведен елиптичним сводом од опеке. Претпоставља се, на основу очуваних остатака на Дунавској и Ороспи капији, да је и овде првобитно била калдрма. Дуж унутрашњих страна пролаза у свим капијама зидан је камени банак. Из пролаза се кроз бочна врата ступа у просторију која је служила стражарима, а која је, такође, засведена и у њеној унутрашњости се налази и зидано ложиште.

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.