Спомен-плоча Хајдук Вељку из 1844. године налази се у старој неготинској цркви Рођења Пресвете Богородице, саграђеној 1803. на месту цркве брвнаре. Као многи неготински великани, у порти цркве 1813. сахрањен је Хадук Вељко. Поред крајинског јунака сахрањена су његова два бећара. Међутим, услед пада Крајине, трагови сахрањивања су уклоњени како Турци не би пронашли гроб.
Четири деценије касније, 1854. током сахрањивања првог епископа тимочког Доситеја Новаковића, пронађен је гроб са очуваним скелетом који је на ногама имао тозлуке од црвене кадифе са срмали гајтаном и копчама заклопчарама. Тврдње најстаријих мештана биле су да је реч о Хајдук Вељку, што је потврдио и Вељков брат Милутин Петровић Ера.
Посмртни остаци су са јужне пренети на северну страну олтарске апсиде, у гробницу млађег брата Миљка. Миљко је погинуо у Руско-турском рату 1829. борећи се на руској страни у Влашкој, његови посмртни остаци пренети су 1844. у Неготин. Једини преостали брат, Милутин, поставио је 1844. две мермерне спомен-плоче на спољашњи зид апсиде.
На обе су урезани стихови Симе Милутиновића Сарајлије. Са леве стране је плоча посвећена Хајдук Вељку, док је десна посвећена Миљку. На средини обе плоче, изнад текста, налази се крст, док су испод приказане лобање са укрштеним костима. Епитаф Хајдук Вељку броји 20, односно са посветом 21 стих. Првих 11 Сима Милутиновић Сарајлија написао је 1813. као песму ,,Српски јунак Вељко Петровићˮ, док су остали настали 1844. године:
,,Овде с’ хране овде почивају
Тек остаци бесмртнога Срба.
Србски јунак Вељко Петровићу,
Карађорђев преславни војвода
И господар неготинска круга,
Смрт на мејдан изазвао саму,
Најпосле се и ш њом огледао.
Смрт га иста побједит не могша,
Загрлила, ш њим се побратила,
Пак с лаврима и под оружијем
Кроз гроб сами у вјечност спровела!
Собом Вељка Творцу представила
Ограшила истим Небовладца
Те га прими одма у блаженство
Ђе се душе понајдостојније,
Изнад свега постављају Суда.
Рекав једну њему Божанесвену:
– Прост од свег си подпунији Витеже! –
Пак споменом све слави га дика
Док је Србства, та и док је људства.
Брат му средњи овај спомен диже
Године 1844.ˮ