Потопљена црква Св.Николе на Поречком острву, фотографисано 60-их година прошлог века, пре изградње хидроелектране Ђердап

Некадашња црква Св. Николе на острву Пореч, које је потопљено пре нешто мање од пола века, крај Доњег Милановца, била је подигнута 1730. године, о чему говоре подаци егзарха београдског митрополита Максима Ратковића из 1733. године. Ово потврђују и други извори, те се овај податак сматра неспорним. Међутим, она је у више наврата и страдала, па се могу наћи и подаци њеног обнављања.

Црква је зидана каменом и опеком, у облику једнобродне грађевине. Била је једноставна у свом основном облику, карактеристичном за црквену архитектуру 18. века у Јужној Угарској. На западној страни цркве налазио се отворени трем кроз који се улазило у припрату. Три полукружна лука одвајала су припрату од наоса. Наос је био дуг и простран, одвојен од олтарске апсиде зиданим иконостасом.

Дужина целе грађевине износила је 27 метара, а ширина 10 метара. Црква је била засведена полуобличастим сводом и била је покривена двосливним кровом. Кровни покривач био је од шнидре. Трем је био отворен са три полукружна отвора између којих су била четири зидана ступца – два централна и два бочна. Дужина трема била је 4,4 метра, а ширина 10 метара. У доњим деловима ступци су имали стопе, а у горњим капителе од камена у облику богато профилисане хоризонталне траке

Над тремом се уздизао високи двоспратни звоник. На првом спрату, са северне и јужне стране, налазио се по један прозор, а на западној страни била је богато декорисана фасада. Са источне била су врата која су из припрате водила степеништем на звоник. Западна фасада била је богато декорисана, подељена са три хоризонтална венца у два поља. Над првим венцем били су декоративни елементи у облику топовских цеви од сивозеленог пешчара. Преко целе западне стране ишла је профилисана трака у облику једноставно обликованог меандра. У другом пољу су, такође, били украси у облику нешто гушћих меандара, а у средини отвор у облику седмокраке звезде.

Звоник је био украшен вертикалним плитким лизенама које су наглашавале вертикалу звоника. Док је припрата била дуга 4,6, а широка 7,8 метара. На севеној и јужној страни налазио се по један прозор, док су се западно и источно од прозора налазили акустични лончићи у зиду. Наос је био дуг 10,75, а широк 7,75 метара.

Када је реч о живопису, он је био знатно оштећен у последњим деценијама постојања ове цркве. Ипак, захваљујући неким потписима сликара и живописаца који су се били очували до половине прошлог века, знало се да је црква у више наврата била живописана. Један такав потпис говорио је и о живописању 1818. годинe. Захваљујући документу из 1886. године, који је говорио о живописању Поречке цркве, сачуван је опис иконостаса, те је познато да су се на њему налазили свети Јован Богослов, Богородица, Исус и свети Стеван архиђакон, свети Никола, свети Сава, свети Ђурађ и остали хришћански свеци. У апсиди, у ниши на северној страни била је сачувана бојена површина величине око 25 центиметара, тамно плаво обојена са остацима слова и година, на основу којих се могло закључити да је за живопис заслужан Арсеније Јакшић из Беле Цркве.

Северозападно од цркве налазио се гроб Атанасија Чарапића, кога су Турци убили 1810. године. Док су се западно од цркве некада налазиле троспратне куле које су мотриле пловидбу Ђердапом, тада знатно захтевнију, услед другачијег крајолика од данашњег, о чему је на страници Упознајте Борски округ писано у више наврата.

Данас је овај храм остао само у сећању старијих Доњомилановчана и у књигама историјског карактера. Сваки траг његовог постојања, као и самог острва, прекрили су дунавски таласи.

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.