На данашњи дан

Пробој моћне реке кроз горостасте кречњаке јужних Карпата резултирало је најдужом композитном клисуром у Европи – Ђердапском клисуром. Својим крајолицима Ђердап је одувек остављао своје посетиоце задивљене, отуд није случајност што је баш на овом месту рођена најстарија европска цивилизација. Међутим, моћна природа овог подручја није била лако савладива.

Једни од најискуснијих градитеља у историји, Римљани, и на овом простору били су пионири великог подухвата. Између стишњених карпатских планина и Дунава требало је пробити најбржи пут ка богатој Дакији. Римско царство успело је у овоме, а од коликог је значаја то било и колико су били поносни на свој успех сведочили су, а неки данас сведоче, бројни прикази на таблама, стубовима и славолуцима.

Мада је из данашњег времена, када се путем од средњовековне Голубачке тврђаве до римске Диане може стићи за мање од два сата, тешко замислити, све од римских градитеља до 20. века већих подухвата у друмском саобраћају на српској обали није било. Иако у сваком погледу повезане, Браничевска област и Тимочка Крајина, уместо да Ђердапом буду спојене, биле су раздвојене.

Коначно, 1.10.1928. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца започела је радове на стварању пута који је данас познат као Ђердапска или Дунавска магистрала. Иако овиме ђердапски пут није оспособљен, споменути радови сматрају се зачетком тог подухвата. Најзначајнији резултат, ипак, било је регулисање Госпођиног вира. Уз необично спајање два различита топонима, Госпођиног вира и Гребена, од чега је направљен један, ,,Госпођин гребенˮ, дневни лист ,,Време” сведочио је о томе:

,,Радови на изради пута отпочели су 1. октобра о. г, на најтежем делу између Босмана и Песаче. Требало је савладати камене масиве Госпођина Гребена и омогућити пловидбу уз нашу обалу преко Госпођиног Вира, који је до сада представљао за бродаре и аласе највећу опасност. Велики број мањих пловних објеката пропао је на томе месту; многобројни људски животи настрадали су у бесном воденом котлу.

Радови се приводе крају и кроз десетак дана између Добре и Песаче биће отворен саобраћај, а тиме и саобраћај са Доњим Милановцем.ˮ

Дневни лист ,,Времеˮ, 16.12.1928.

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.