Након дугог застоја, Османско царство 1560. године почело је обнову рударства на простору Мајданпека. Временом глас о богатству мајданпечког краја ширио се и ван граница османске државе. Уједно, наредним вековима текла су немирна времена. Почетак 18. века донео је низ ратова између Османског и Аустријског царства. Једно од попришта тих борби био је крај данашње источне Србије.

Година 1716. донела је шести по реду сукоб ових сила. Ратна дејства вођена су до 21.7.1718. године, када је сукоб завршен миром у Пожаревцу којим је Аустрија добила велика проширења. Једна од нових хабзбуршких територија била је област данашње централне Србије на којој је основано Краљевство Србија под протекторатом Беча, док су источни делови, то јест, већ део данашњег Борског округа, били под управом Тамишког Баната.

Обе територије биле су под протекторатом Аустрије, отуд су Хабзбурзи имали контролу и над мајданпечким крајем, што су, свесни његовог богатства, увелико и користили. Такво стање се одржало до новог аустријско-турског рата који је завршен 1739. миром у Београду, којим је Османско царство вратило ове територије. Ипак, сећање на то колико је Аустријанцима значио Мајданпек и колико су га бранили, остало је да живи, па је о томе век и по касније, на основу извора, писао и Феликс Каниц:

,,Чињеница да се свуда по околини наилази на стару бакарну шљаку упућује на то да се у Мајданпеку одувек копала руда бакра, a из архивских аката у Оравици се види да ју je и аустријска влада с успехом навелико добијала. Бакар je y очима војне команде имао толику важност да je за време аустријске окупације ископано и у 26 топионичких пећи прерађено око 5 000 бечких центи руде, a маршал Зекендорф je 1737, преко генерала Тингена, извршио такав распоред војних снага да рударске области на Дунаву буду што боље обезбеђене.

Мађарски капетан Виофски, који je добро познавао терен, узео je на себе да са 2000 наоружаних сељака до области Црне и Беле реке затвори прилазе непријатељу. Из Београда je 24. септембра упућена посебна јединица за обезбеђење мале флотиле, која je имала задатак да спасе залихе готовог бакра. То je било последње што je Аустрија добила из мајданпечких (Medenipieker) рудника. Остаци једне тврђаве, цркве и пространих управних зграда сведочили су још 1861. о краткотрајном присуству царске војске на рудом најбогатијој српској територији.ˮ

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.