Дуго у прошлости улазак у источну Србију из иностраних земаља био је готово у потпуности одвијан Дунавом. Нарочито је тако било током друге половине 19. века. Тих деценија, Крајински округ имао је пет већих скела преко којих је вршен промет из Србије ван и обрнуто. Скеле су се налазиле у Радујевцу, Брзој Паланци, Кладову, Текији и Доњем Милановцу, уз једну мању код Кусјака.

Најпрометнија скела била је она у Кладову. Статистички подаци говоре да је у периоду од 1863. до 1875. године из Кнежевине Србије преко Кладова обављено 578 излазака, док је улазака било немерљиво више, чак 90 242. Реч је, дакле, о више од 7500 путника годишње. Намеће се закључак да повећани прелазак границе на простору Кладова и Турну Северина и спајање подунавских крајева из данашњег времена, заправо има снажне корене у историји.

По броју улазака у Кнежевину Србију, иза Кладова, на другом месту, налазио се Радујевац. Најнизводније крајинско пристаниште примило је 69 964 путника између 1863. и 1875. године. Са друге стране, по бројности излазака из Кнежевине Србије ниједна од поменуте две скеле није била ни близу текијској. Текија је у споменутим годинама забележила 1459 излазака из Србије.

Дунав, међутим, није имао значајну улогу само у комуникацији са другим подунавским земљама, већ и са престоницом Кнежевине Србије. За разлику од данашњег времена, када се саобраћај ка Београду одвија у потпуности копненим путем, некада је престоница са источном Србијом била повезана у највећој мери паробродима. Између 10 и 20 пута више, путници су се опредељивали за пловдибу Дунавом до Београда.