Други светски рат је нашем народу, поред страдања, донео и назадовање у бројним сферама живота. Једна од њих био је и спорт. Најразвијенија његова грана, фудбал, пре рата је већ био увелико напредовао широм земље. Скоро свака варошица ималa је свој фудбалски тим, али ни већа села нису заостајала.

Тако је, наравно, било и у Мајданпеку. Године 1934. ова рударска варош добила је свој најпознатији спортски колектив, тада, сасвим очекивано, назван ,,Рудар”. У наступајућим годинама фудбал се развијао под Старицом. Све до кобне 1941. године. Мада средстава није било ни раније, рат је задао и бројне друге невоље.

Током читавог ратног периода, мајданпечки фудбалски клуб одиграо је свега једну утакмицу. Била је то, очекивано, са својим највећим и најближим ривалом, доњомилановачким Поречом. Мегдан ,,гргеча” и ,,буфана” завршен је резултатом 4:2 за Пореч, који је и био домаћин. Иако нема података да се тај меч по нечему издвајао, сваки меч наведених тимова био је нешто посебно.

Та посебност лежала је у јединственим везама двеју вароши. Једна од таквих особености, била је и ,,жичара”, о којој је раније било речи на страници Упознајте Борски округ. Иако створена зарад преноса мајданпечке руде до милановачке обале Дунава, њоме су, на сопствени ризик, понекада путовали и људи.

У монографији објављеној 1984. године, поводом 50. годишњице РФК Мајданпек, сачувано је сећање Александра Писаренка, једног од фудбалера мајданпечког клуба који је по окончању рата неко време носио назив ,,Пролетер” и, као раније, најчешће гостовао у Милановцу:

,,Сећам се, било је то одмах после рата. Одиграло смо тамо једну утакмицу, ваљда ни она није била завршена до краја, па смо тако уморни, пешице кренули у Мајданпек. И поред упозорења и опасности која је вребала, одлучили смо да, као превозно средство, користимо жичару. Постојала су места гдеје било могуће ускочити у корпу.

Белај нас је задесио негде изнад Рајкова. Жичара се зауставила и вероватно би на великој висини сачекали сутрашњи дан да Павле Бинђеско није приметио нашу невољу и јавио у Мајданпеку да се машинерија помери.”

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.