Са стицањем самосталности пред Кнежевину Србију на ред је долазило и питање наоружавања. Све до половине 19. века Србија је набављала гвожђе из Аустријског и Османског царства, држава које су јој биле и највећа претња. Отуд, године 1847. одлучено је да се у Србији подигне индустрија гвожђа. Место које је добило главну улогу у овом важном подухвату за подизање сопствене војне индустрије и на тај начин осигуравању самосталности – било је Мајданпек.

Прво мајданпечко гвожђе истопљено је августа 1850. године, да би већа производња почела две године касније. Уједно, 1852/53. године Министарство финансија наредило је да се машина за ливење ђулади из Крагујевца пребаци у Мајданпек и смести у стару топионицу гвожђа. Ливење артиљеријске муниције започело је 1854. и трајало је најпре до 1857. године, да би 1861. оно, на захтев Министарства унутрашњих дела, било настављено, тада под управом Француза.

До када је у Мајданпеку ливена муниција нема поузданих података. Ипак, постоје списи који сведоче о њеном каснијем раду, као што је и спис из 1863. године Јована Мишковића, рођеног Неготинца и тада питомца Војне академије, а касније генерала и председника Српске краљевске академије. Колико год оно трајало и имало потешкоћа, неоспорно је да је Мајданпек средином 19. века био место о коме се много причало и у самом врху Кнежевине Србије.

У доњем левом углу приказана је графика Феликса Каница из 1861. године, на којој је представљано ливење топовских ђулади у Мајданпеку.