Литографија Хенрија Грифитса на основу цртежа чувеног британског уметника Виљема Хенрија Барлета, рођеног 1809. и преминулог 1854. године, који је најпре упамћен по ликовним делима са бројних путовања. На једном таквом путовању, настао је цртеж Кладова који је претворен у литографију и као такав 1842. године публикован у путопису ,,Дунав: Његова историја, пејзаж, и топографија (The Danube: Its History, Scenery, and Topography)ˮ чији је аутор Виљем Бити.
Приказан је део насеља на обали Дунава, недалеко од тврђаве Фетислам која је још увек била настањена османском војном посадом, за разлику од Кладова које је хатишерифом из 1833. године присаједињено Кнежевини Србији. За оновремене српске појмове Кладово је било варош, што потврђују историјски извори из тога доба, али је британски уметник дело именовао ,,Село Кладовоˮ вероватно због релативно мале насељености и инфраструктуре која се тек развијала.
Управо је у годинама пре објављивања литографије, а након присаједињења хатишерифом из 1833. године, почело уређење Кладова. Слично Неготину, о чијем неоствареном пресељењу је дуго говорено у 19. веку, или Поречу, чији су се житељи 1832. преселили у новостворени Милановац, такође је било речи о пресељењу Кладова.
То, међутим, није дуго потрајало. Према истраживању историчара Милоша Петровића, већ 1838. године Стефан Стефановић Тенка и Стефан Стојановић известили су кнеза Милоша да су житељи Кладова готово довршили чаршију и да ће олако изместити куће даље од простора који поплављује, те није потребно пресељење читавог Кладова.
У путопису ,,Дунав: Његова историја, пејзаж, и топографијаˮ о Кладову је написано: ,,Ово село је паробродна станица и укрцавање робе и путника доноси живот и просперитет у сваку колибу – чији укућани свој главни ослонац дугују увођењу пловидбе на пару. Становништво вароши и села, дуж читавог тока доњег Дунава, чине се, заиста, као тек пробуђеним из дубоке летаргије, у новом пријатном животу и исплативом коришћењу својих способностиˮ.
Ипак, литографија приказује обичне лађе и бројно људство. Аутор се потом осврће на опште узбуђење у Србији настало слободом која се тек стицала, несумњиво мислећи на аутономију Кнежевине Србије. Као занимљивост, истиче локалну ношњу и сличност женских капа са римским шлемом, што је те жене, скупа са њиховом одећом, чинило да изгледају борилачки попут богиње Минерве. Уз даљи опис кућа, подсећа да је ту давно подигао колонију римски цар Трајан.
Литографија је накнадно колоризована. Цитиране реченице са енглеског језика превео аутор фејсбук странице Упознајте Борски округ.