На десној обали Дунава, наспрам некадашњег острва Ада Кале и недалеко од данашње Текије, године 1736. Аустријско царство подигло је тврђаву именовану по својој царици. Претпоставља се да је радовима руководио генерал Хамилтон, а подигнута је као део фортификационе целине са утврђењем на речном острву Ада Кале. Реч је о периоду од 1718. до 1739. године, када је Аустријско царство протерало Османлије и владало територијом од Дрине до ушћа Тимока и на југу до Западне Мораве, па тако и обема обалама Ђердапске клисуре.

Утврђење је било прилагођено високој и стрмој обали Ђеврина, те се састојало од неколико засебних бастиона и једне високе стражарске куле са осматрачницом. Топовима је штитило пловидбу, али и спречавало потенцијални напад са реке. Постоје веровања да је са острвом Ада Кале било повезано подводним тунелом. Форт Елизабет је и по преласку из аустријских у османске руке наставио да живи и буде дограђиван.

Форт Елизабет и Ада Кале представљали су једну од најзначајнијих стратешких тачака на целом Дунаву и најзначајнију за пловидбу између средњег и доњег Подунавља. Значај Форт Елизабета огледао се и у контроли сувоземних путева, са обзиром да је пут од Текије до Кладова пролазио кроз њу. Иако су Текија и простор око утврђења 1833. године постали део Кнежевине Србије, само утврђење остало је под директном управом Османског царства. Све до средине 19. века, унутар Форт Елизабета било је стационирано око 500 турских војника.

По рушењу утврђења Соко и Ужице и предаји утврђења у Шапцу, Београду, Смедереву и Кладову Србима 1867. године, тврђава Форт Елизабет је срушена. Извори наводе да је Османско царство за напуштање шест утврђених градова као услов истакло рушење Форт Елизабета због стратешког положаја и повезаности са острвом Ада Кале.

Крајем 19. и почетком 20. века од Форт Елизабета остале су само рушевине. Поред тога што је миниран приликом напуштања, страдао је и током пробијања модерног пута у 20. веку. Последњи ударац утвђење је доживело изградњом хидроелектране Ђердап када су преостали његови делови потопљени. Данас су на путу од Текије до Кладова видљиви само највиши делови недакадашњег моћног утврђења.