Михаило Томић, рођен 22.2.1902. године у Кладову, био је еминентни вајар и сликар и један од зачетника модерне српске уметности 20. века. Потицао је из угледне породице, отац Ђорђе Томић непосредно пред почетак Првог светског рата био је градоначелник Кладова, веома поштован у народу, док је старији брат Живојин био познати тенор и солиста Београдске опере до 1941. године.
Михаило је основно образовање стекао у Кладову, одакле је, као многи великани српске уметности, после Првог светског рата отишао у иностранство. Школовао се у Паризу код професора Антоана Бурдела на Академији Шомије, под чијим се утицајем приклонио фигуративној скулптури, потом Пола Ландовског и Анрија Бушара на Академији Жилијен, док је обраду дрвета и камена студирао на Школи за примењене уметности и у атељеу Роберта Влерика.
Током боравка у Паризу започео је излагачку активност у Салону независних 1927. године. Касније је излагао три пута самостално, а као члан УЛУС-а и Ладе представљен је радовима и на заједничким изложбама до 1985. године. Од завршетка школовања до Другог светског рата, радио је као професор у Школи за примењену уметност и на Ликовној академији у Београду.
После рата био је професор у Трећој мушкој гимназији. Упоредо се бавио вајарством и стварао разноврсне мотиве у пуној пластици и у више врста рељефа, у различитим материјалима, дрвету, теракоти, камену и бронзи. Реалистичну форму у којој је је вајао, обогатио је примесама архаичног, стилизованог и експресивног.
Упрошћавање облика и архаична једноставност показују да скулптуру схвата као монолитан скуп маса, које настају синтезом форме, при чему се не удаљава много од природних облика. У мноштву Томићевих вајарских остварења, налази се већи број скица за монументалне скулптуре, попут скица за споменик Надежди Петровић, од којих је једна изливена у бронзи, док је њена увећана бронзана верзија 1995. постављена испред Спомен-збирке Павла Бељанског.
За собом је оставио импозантан опус са више од 300 радова. Од митолошких, паганских, религиозних и историјских мотива, до многобројних женских и мушких актова, психолошких и интимних портрета, споменика и бисти народних хероја. Посебно место заузимају животне теме и теме из Кладова и околине, као што су берба грожђа у Кључу или риболов на Дунаву. Преминуо је 1.2.1995. године.