Бранко Вукосављевић, рођен 23.3.1887. године у Неготину, био је командант прве српске ескадриле и први на челу новонастале Ваздухопловне команде авијације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Одликован је многобројним ордењем, од српских ордена, Албанске споменице, до највиших француских.

,,Крајински ораоˮ, како је због свог порекла овај пионир српског ваздухопловства назван, у раном детињству остао је без оца и млађег брата. Да би се школовао, био је принуђен да служи у другим кућама, али је упркос томе био један од најбољих ученика и као такав ослобођен мале и велике матуре. Након завршетка гимназије у Неготину, одлази у Београд, где је ступио у нижу Војну академију 1905. године као питомац 38. класе. Школовање је завршио одличним успехом као први у рангу.

У чин артиљеријског потпоручника Бранко Вукосављевић је унапређен 1.9.1909. године. Потом је распоређен у Дунавски артиљеријски пук, где је био на служби три године. У чин артиљеријског поручника унапређен је 2.10.1912. године. За време балканских ратова био је командир Другог коњичког пука, а у чин капетана друге класе унапређен је 31.10.1913. године, док је у чин капетана прве класе унапређен 15.6.1915. године.

На почетку Првог светског рата био је водник у градском артиљеријском пуку и одмах је распоређен на фронт – за командира батерије у Црној Гори. Од октобра 1915. па до извлачења српске војске преко Албаније, био је помоћник команданта артиљерије санџачко-црногорске војске, начелник штаба Јаворског одреда, а једно време и командант српско-црногорске артиљерије на том сектору.

У авиону је први пут летео као путник почетком 1916. године. Тада је са аеродрома у селу Барбалуши код Скадра, са којег је у зиму и пролеће 1913. године дејствовао Приморски аероплански одред српске војске, и где је погинуо на борбеном задатку наредник-пилот Михајло Петровић, капетан Вукосављевић каснији командант српске и југословенски авијације превезен у Љеш, а затим у Драч.

У пролеће 1916. године отишао је са Трећом класом српских пилота на школовање у Француску. У Француској се капетан Бранко Вукосављевић обучавао на специјалистичким курсевима за пилота у Шартру, за летење на хидроавионима у Аркашону, у школи гађања у Казоу, у школи акробатског летења у Поу и у школи за пилоте-ловце у Авроу. Почетком септембра вратио се на Солунски фронт.

Распоређен је у ескадрилу српске Друге армије. Убрзо потом је формирано одељење ловаца, које је популарно названо Нијепорско одељење, јер је у наоружавању имало познате ловачке авионе Нијепор. То је била прва самостална авијацијска јединица попуњена искључиво припадницима српске војске, а капетан прве класе Бранко Вукосављевић био је први командир Нијепорског одељења. Ово одељење је базирано на аеродрому Вертекоп и било је веома ангажовано на разним борбеним задацима, а првенствено у ловачкој заштити.

У једној борби у ваздуху оборио је непријатељски авион. У мају 1917. је рађен и упућен у Француску на лечење. Ипак убрзо се враћа летењу преобучен за чувени ловац СПАД-7 и на своје инсистирање учествује у борбама. Учествовао је у више борби на Западном фронту. По повратку на Солунски фронт постављен је за командира Прве српске ескадриле, а по неким ауторима и за команданта целокупне српске авијације.

Након Првог светског рата унапређен је у чин мајора и постављен за команданта целокупног ваздухопловства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Мајор Бранко Вукосављевић израдио је прву формацију југословенског ваздухопловства. Недуго затим, 19.6.1919. погинуо је у ваздухопловном удесу на аеродрому крај Новог Сада.