Многа историјска и културна блага у Србији, као и на целоме Балкану, страдала су услед немарности ондашњег народа или пролазника. Нажалост, тако је и у источној Србији. Нешто услед немарности, нешто у име прогреса, у потпуности је нестало. Неоспорно је да обичним људима у прошлим вековима културни споменици нису много значили. Међутим, зашто се држава није више трудила, остаје питање.

Ипак, времена се мењају, развојем туризма људи постају свесни и материјалног значаја културних добара, а тако и држава и међународна заједница. Сведоци смо коначног решења Лепенског Вира, археолошког налазишта од великог значаја за целу Европу, које је сачувано од пропадања тек 2011. године. Уосталом, позитиван пример је и тврђава Голубачки град, која је недавно реконструисана, а која већ доводи велики број туриста. Са друге стране, шта је са оним што се сачувало, али знатно оштећеније, а да ми тога нисмо ни свесни?

Један такав споменик је Трајанова табла. Ово дело римског императора и даље је импозантно, али извори из прошлог и претпрошлог века сведоче о неким богатим детаљима са овог натписа који су до данас нестали. Међутим, треба бити захвалан што је овај културни споменик уопште и сачуван до данас.

Често се заборавља која се личност међу првима залагала за очување Трајанове табле. Реч је о Феликсу Каницу, чувеном археологу и етнологу, који је још крајем 19. века писао:

,,… Упркос познатој чврстини римског малтера, овај технички поступак био je кобан за сам натпис. Њега су много више од елементарних непогода оштетили лађари и рибари који су туда пролазили и који су под надстрешницом, постављеном ради заштите натписа, ложили ватру, a она je разарала малтер. Забринут због овога, писао сам још 1868:

»Ако игде, српској влади се овде пружа прилика да постављањем једне заштитне ограде која би отежала приступ Табли покаже пијетет према једној великој прошлости.«

На жалост, ова моја опомена остала je без одзива, па сам 1887. нашао оштећену не само поменуту фигуру која одоздо подржава Таблу, већ и три последња реда натписа потпуно уништена. У јесен исте године сам преко највишег места упутио београдском Ученом друштву образложен позив да хитно предузме потребне мере. Професор Јован Бошковић прочитао je и подржао овај апел на јавној седници, па кад je и то остало без резултата, обратио сам се лично министру грађевина Велимировићу. Он je одобрио план заштите који сам израдио заједно с неготинским окружним инжењером Павловићем, a његов следбеник je c једнаком спремноћу одобрио износ од 1200 динара за остварење тог плана.ˮ