Са интензивним рударством Бор је убрзо постао стециште за житеље Југославије из свих њених крајева, као и остатка Европе. Мада је југословенско становништво од Вардара до Триглава почело да се слива у Бор више после Другог светског рата, из неких делова их је било и у међуратном периоду. Након Првог светског рата, у Бору су од странаца најбројнији, свакако, били Французи, који су били покретач рударства у овом месту почетком прошлога века, затим Руси, Чеси, али и Словенци. Једна од словеначких породица била је породица Филипа Робара-Дорина.

Мада је свој живот посветио кинематографији, Филип Робар-Дорин је првенствено студирао и дипломирао филозофију и књижевност на Филозофском факултету у Љубљани. Ипак, не задуго потом одлази у САД где је 1969. године дипломирао филмски сценарио, режију и монтажу на Колумбија колеџу у Чикагу. Потом је две године провео на усавршавању на институту Монтесано у Гштаду, недалеко од Берна у Швајцарској. Свој деби остварио је 1972. године филмом ,,Специјална школаˮ. Убрзо је постао асистент за филмску режију и игру на Академији за театар, радио, филм и телевизију у Љубљани, на коме ће се задржати до 1980. године.

Почетком осамдесетих био је један од оснивача независне продуцентске куће Филмска алтернатива, познатије и као Филмал Про. Као филмски стваралац, Филип Робар-Дорин је потписао преко 30 кратких и средњеметражних документарних и играних филмова, укљчујући следеће: Специјална школа (1972), Ксенија на гостовању (1975), Си видел (1977), Поглед ствари (1978), Новомешко пролеће (1988), Људница (1989), Алтернативна терапијска заједница (1996), Богдан Борчић (2009), Змаго Јерај (2010) и неколико других.

Док је као аутор играних филмова потписао 10 дугометражних играних и документарних филмова, попут: Сретања (1975), Сенке блиских предака (1978), Опре Рома (1983), Овнови и мамути (1985), Ветар у мрежи (1989), Први крај рата – Рогенрол (1991), Стриптих (1995) и других. Аутор је многих играних филмова и видео портрета о словеначким песницима, писцима, музичарима и сликарима.

Добитник је многих југословенских, касније словеначких, и међународних награда, попут награде Прешерновог фонда, Златне арене на фестивалу југословенског филма у Пули, Велике награде Београда и других.