Мајданпек се сматра једним од оних места које је природа богато даровала. Руде и обиље шума јесу оно што је произвело живот у уској долини Малог Пека. Међутим, неправедно се запоставља како је природа обликовала овај простор. Својим крајоликом Мајданпек се несумњиво издваја међу осталим варошима у нашој земљи.

Обгрљен шумовитим брдима и високим стеновитим врховима Старице више подсећа на неко место у швајцарским Алпима. Постоје градићи у Србији који се поносе својим планинским врховима, али ниједан од њих нема горостастог дива тик уз саме зграде и центар насеља. Мајданпечанима то јесте део свакодневице, али нема тог посетиоца на кога овај призор није оставио снажан утисак.

Било је тако и у прошлости. Сачувани извори мајданпечких гостију сведоче да се није само писало о рудном богатству, већ и пејзажу. Такав опис са почетка прошлога века оставио је Тихомир Ђорђевић. Чувени етнолог, који је део детињства провео у Брестовцу и тако упознао влашку културу, значајно је истраживао источну Србију. Године 1905. посетио је Мајданпек, описавши га:

,,Из Рајкова се још једном песмо уз брдо и почесмо силазити у Мајданпек. Мајданпек посматран са брда изнад њега чини леп, идилски утисак, а кад се већ у њега уђе врло је пријатан својом скромношћу и ако је свачим снабдевен што је животу потребно. Он има и школу, и цркву, и полицију, и пошту, и механу, и дућане, и интелигенције, и радника, и свега што једном таквом скупу људи треба.

Тачно у 7 часова бесмо у Мајданпеку. Мајданпечко насеље дели се на Варош – у средини, Пемски крај – уз реку Мали Пек, Шашка, Циганска мала и Код Кузнице.

Мајданпек има чудновату историју. По поткопима и другим траговима може се рећи да су га још Римљани експлоатисали, исто тако и Срби у средњем веку. И Аустријанци су кад заузеше Србију од Турака у првој половини 18. века вадили одавде бакар. То су исто радили после њих и Турци до Кочине крајине, а доцније запусти и тако је трајало до 1847. кад га поче експлоатисати српска држава…ˮ