У ноћи између 5. и 6. маја 1903. године, према предању, након узалудних вишегодишњих истраживања терена около Бора, младић од 16 лета по имену Павле Междиновић, оставши да ради дуже од других радника, после сат времена пијуком је ударио у руду. Парче са Чоке Дулкан однесено је инжењеру Фрањи Шистеку. Тако је, захваљујући шеснаестогодишњем младићу, у Бору откривена квалитетна руда бакра која је променила источну Србију.

Легенда или романтизована историјска чињеница, питање је око кога историчари и хроничари минулих деценија нису били јединствени. Превасходно имајући у виду да је рудно богатство у Бору било опсежно истраживано, судећи према изворима. Ипак, свака ноћ уочи Ђурђевдана са посебном пажњом дочекује се у Бору.

Много градова има предање о свом настанку или успону, али је мало њих који су истовремено са приповедањем имали пред собом протагонисту те саге, како је то било у Бору. Слушајући од старијих суграђана, али и читајући о томе, живели су Борани управо поред тог некадашњег дечака, Павла Междиновића, јунака те ,,Борске Енејиде”.

Све до јануара 1965. године, када је Междиновић преминуо, имали су пред собом лице које је, и када је одвећ било наборано и позних година, осликавало причу о једном младићу и судбоносном тренутку. Разумевање предања временом се јесте мењало, али је оно остајало да траје, уједно и чини идентитет Бора.