Године 1970. највећи пројекат Југославије и Румуније био је пред завршетком. Три агрегата хидроелектране Ђердап производила су струју, Дунав је био преграђен, Ђердапско језеро потопило је стара насеља, а нова су била изграђена. Деловало је да све тече по плану. На самом градилишту, поред радника, могли су се наћи и сликари и новинари.

Један од новинара био је Рајко Чукић, дописник Политике из Бора. Управо је он оставио сведочаноство о страшној хаварији којом је новембра те године Дунав претио да ће прогутати све.

Изненада нешто је на румунској страни страшно пукло. Бука и ломљава одјекнуле су свуд около. Зачули су се крици уплашених људи. Као да се поновило библијско чудо, када су се над фараоновом војском затворили таласи Црвеног мора, писао је Чукић. Такозвана грађевинска јама, некадашње дно Дунава, била је у том тренутку пуна људи, багера, дампера, џиновских дизалица, барака са пословним људима.

Проваливши врата која су га покушала зауставити, огроман талас појурио је да збрише све што му се нађе на путу, и њихов рад, и будућу хидроелектрану, из које је већ увелико текла светлост. Тај талас појурио је на електрану, на грађевинску јаму, у којој је брзо потопио сву механизацију. Вода је смртно запретила и људима који су покушавали да спасу електрану и колеге.

Према речима главног инжењера за електроопрему, Радослава Басарића, застрашујућа хука чула се километрима даље. Требало је, као у рату, сада против Дунава, бранити црпну станицу и електрану у коју је вода могла допрети из галерије. Са градилишта друге фазе јављено је да се грађевинска јама пуни водом која лупа о бетонске зидове.

Људи су се нашли у мишоловци. За 15 минута део градилишта претворен је у језеро дубоко 30 метара. Бетонерци су били спасени у последњим секундама, изукавши се кроз бетонски отвор. Басарић и дежурни Рајковић успели су да затворе отвор за манометар кроз који је вода пробила. Да су закаснили десетак минута, Дунав би најпре потопио пумпе, након чега и целу електрану.

Фото: Изградња ХЕПС Ђердап 1969. (Музеј науке и технике)