Тврђава, Дунав и риболов вековима су били синоними за Кладово. Од 60-их и 70-их година прошлога века несумњиво то ће постати и хидроелектрана Ђердап, међутим, готово читаву половину тог века ова подунавска варош у свету је била позната по нечему другом. Реч је о једном од најбољих кавијара, чија производња сеже и до времена Римљана.
Овај нетипични деликатес славу је стекао након Првог светског рата, то јест, Октобарске револуције, која је, иако географски далеко и наизглед без утицаја на србијанске вароши, била главна прекретница у животу овог подунавског градића. Руски имигранти су, поред великих градова, за своја нова пребивалишта бирали и мање, попут Кладова. Једни од таквих били су Сергеј Милоградов, Лав и Вера Дејнег који су са собом донели нове рецепте за конзервирање који ће препородити производњу.
Најтраженији производ била је Белуга Блек Ројал – кавијар од моруне, рибе дуговечније од човека, чији су већи примерци премашивали дужину од 3 метра. Састојци као пантенолска киселина, фолна киселина, витамини Б2, Б6, Б12 донели су му имиџ еликсира младости, нарочито поспешиван раних 60-их, када је по предању, чувени румунски фармаколог, Ана Аслан, његову формулу пренела у синтетичи лек за успоравање старења, у свету познати Геровитал.
Особеност кладовском кавијару давао је природни конзерванс, вероватно са главним састојком бораксом, услед чије употребе производ има изузетан укус, арому, без горчине или киселости, са пријатном деликатном нијансом сланоће у хармонији са рафинираном слашћу кремасте супстанце, ослобођене прскањем зрна при конзумирању.
Производња дунавског кавијара није заобишла ни северну обалу Ђердапа. Пре него што је кавијар руског генерала Лава Дејнеге и његове супруге Вере доспео до светских трпеза, икре улова из Кладова и околине на најквалитетнији начин прерађиване су у прекодунавској Оршави, од стране јеврејској предузетника Емила Екштајна, чија се робна марка називала Астрахан – црни кавијар.
