У ноћи између 5. и 6. маја 1903. године по новом календару, према предању, након узалудних вишегодишњих истраживања терена около Бора, младић од 16 лета по имену Павле Междиновић, оставши да ради дуже од других радника, после сат времена пијуком је ударио у руду. Парче са Чоке Дулкан однесено је инжењеру Фрањи Шистеку. Тако је, захваљујући шеснаестогодишњем младићу, у Бору откривена квалитетна руда бакра која је променила источну Србију.
Легенда или романтизована историјска чињеница, питање је око кога историчари и хроничари минулих деценија нису били јединствени. Превасходно имајући у виду да су овдашња теренска истраживања била опсежна, судећи према изворима, те је ретко ко могао сумњати у богатство борског тла 1903. године. Ипак, свака ноћ уочи Ђурђевдана са посебном пажњом дочекује се у Бору.
Као што Рим баштини предање о постанку града, умногоме у несагласју са историографијом, тако и Бор баштини своје. Историографија је ту да надопуњује и објашњава. Она уистину издваја 1903. годину у историји до тада омаленог села, а од тада насеља које је постајало урбани и привредни центар источне Србије.
Термином ,,историјска прекретница” на фејсбук страници Упознајте Борски округ издвајају се неколико догађаја који су променили овај крај. Без икакве сумње, година 1903. таква је не само за једно место, већ за целу источну Србију. Према истраживању историчара Милоша Петровића, Бор је на попису 1900. године имао 775 становника, а већ 1910. више него удвостручено, имајући 1613 настањених и 2116 присутних становника у тренутку пописа, што говори и о гравитационој моћи рударске колоније из које ће изнићи град.
Много градова има предање о свом настанку или успону, али је мало њих који су истовремено са приповедањем имали пред собом протагонисту те саге, како је то било у Бору. Слушајући од старијих суграђана, али и читајући о томе, живели су Борани управо поред тог некадашњег дечака, Павла илити Пауна Междиновића, јунака те ,,Борске Енејиде”.
Све до јануара 1965. године, када је Междиновић преминуо, имали су пред собом лице које је, и када је одвећ било наборано и позних година, осликавало причу о једном младићу и судбоносном тренутку. Разумевање предања временом се јесте мењало, али је остајало да траје, уједно и чини идентитет Бора.