Пре 117 година, 6.6.1904. по грегоријанском календару, у Паризу је формирано ,,Француско друштво Борских рудника – концесија Свети Ђорђеˮ, односно ,,Compagnie française des mines de Bor – concession Saint-Georgesˮ на француском језику. Оснивач је била француска банка ,,Мирабо, Пијерари и компанија (Mirabaud, Puerari et Compagnie)ˮ, којој је Ђорђе Вајферт продао претходно добијена концесиона права на експлоатацију руда на простору Бора, Кривеља и Оштреља.

Недуго потом, према истраживању историчара Милоша Петровића на основу података француске Датотеке за историју финансија, 19. јула Француско друштво Борских рудника, са седиштем у Улици победе бр. 60 у Деветом арондисману Париза, званично је инкорпорирано на период од 50 година, колико је важила концесија.

Почетни капитал износио је 5 500 000 франака, да би већ 1908. године био увећан на 7 милиона, настављујући и потом да расте. Након Првог светског рата, године 1919. износио је 14 милиона, године 1936. вишеструко више износивши 60 милиона, док је пред крај свог постојања, према подацима од 1. јануара 1940. године, износио 120 милиона. Нето добит је од 97 000 франака 1906. године нарастао на 12 931 000 франака 1940. године.

Према склопљеном договору са Французима те 1904. године, Ђорђе Вајферт је добио и место у Управном одбору, чији је председник био Пол Мирабо. Кључну улогу у пословању Борског рудника такође је задржао и Фрања Шистек, поставши директор рудника којим је сада управљао француски капитал.

Већ у првом броју Просветног гласника за 1905. годину, управа борске школе јавно се захвалила Ђорђу Вајферту и Фрањи Шистеку на залагању за изградњу нове школске зграде, што уједно осликава брзи раст Бора који је потом уследио, а о коме је неретко писано на фејсбук страници Упознајте Борски округ.

За илустрацију коришћена фотографија рудног тела ,,Чока Дулканˮ из 1909. године, део збирке Гинтера Грундмана, немачког геолога и минералога. Натпис у заглављу илустрације је детаљ са хартије од вредности Француског друштва Борских рудника из 1937. године.