Капетан Миша Анастасијевић је био и добротвор, о чему данас сведочи натпис ,,Миша Анастасијевић своме отечествуˮ на велелепној згради у Београду, знаној као Капетан-Мишино здање. Истовремено, доњомилановачко Капетан-Мишино здање, које је реплика куће из потопљеног Доњег Милановца, сведочи да је реч о знаменитом Поречанину и Доњомилановчанину.
Дугачак је списак оних које је даривао, од Доњег Милановца и Београда до остатка Србије, Румуније и Подунавља. Исто толико је дугачак и његов животни пут. Рођен је 1803. године, пред Први српски устанак, убрзо потом је остао без оба родитеља и одрастао уз брижну маћеху. Школовао се у Поречкој школи, у којој је већ са 11 година био учитељ. Радио је разне послове до првих зарађених 100 гроша са тек 13 година захваљујући Дунаву, односно вучи лађа кроз Ђердапску клисуру.
О његовом животу је било опширније писано раније на фејсбук страници Упознајте Борски округ као о једној од знаменитих личности овога краја. Од прве веће зараде остварене вучом уз Дунав кроз Ђердап до чина ,,Дунавског капетанаˮ протекло је само 17 година, а он је као тридесетогодишњак био познати подунавски трговац.
Поседовао је 74 брода и сталне испоставе од Брчког на Сави преко Београда и Дунавом до Галаца, недалеко од ушћа у Црно море. Рачунајући и оне у унутрашњости, било их је 23 укупно. Три године након смрти, 1888. га је Милан Ђ. Милићевић уврстио у ,,Поменик знаменитих људи у српског народа новијег добаˮ. Према истраживању историчара Милоша Петровића, читуље поводом Мишине смрти, попут оне у 6. броју часописа ,,Стражиловоˮ, уз његово име су истицале ,,народни добротворˮ.
На илустрацији је фотографија Мише Анастасијевића из 1850. године, коју је снимио Анастас Јовановић, а која је данас део Збирке фотографија Историјског музеја Србије. У позадини је приказан Дунав у Казану, фотографисано 1963. године. Доњи десно угао је украшен златником са ликом Капетана Мише, рад академског вајара Љубише Манчића.