Један од разлога зашто је Доњи Милановац од краја 19. века губио пређашњи стратешки значај, било је усмеравање трговачких путева у Србији на железнички саобраћај. Иако је од Другог светског рата снажно почео да се развија друмски саобраћај, свест о важности железнице није се губила. Тако је о изградњи пруге до новог Доњег Милановца било идеја седамдесетих година 20. века.
Једна од идеја била је да се пруга од Дебелог Луга настави долином Поречке реке и њених притока до Доњег Милановца и потом до хидроелектране Ђердап, где би се преко бране спојила са пругом у Румунији. Овај план пао је у заборав, те пруга није стигла до Ђердапа I. Алтернатива је потом била Београд и Букурешт спојити железницом преко Ђердапа II, до чега, такође, није дошло.
Планова за довођење железнице до Ђердапа и његовог залеђа било је и раније. Као што је писано на страници Упознајте Борски округ, најдаље се отишло са идејом о спајању Кладова и Турну Северина, за шта је био потписан споразум између Југославије и Румуније. Према истраживању историчара Милоша Петровића, неколико година раније, на Железничкој Конференцији 1927. године инжењер Здравко Васковић изнео је план о даљој изградњи пруга у земљи, по коме је требало пругу Пожаревац-Мајданпек-Прахов
Међутим, оно што је упечатљиво код планова за изградњу овдашње железнице, јесте то да се о њој говорило много раније. Изградња железнице у доњомилановачком крају била је једна од приоритетних и пола века пре него што је изграђена прва пруга у Србији. Године 1838. изнет је план о изградњи пруге од Мосне до обале код острва Ада Кале, како би се избегао најпроблематичнији део Ђердапске клисуре за пловидбу.
Поред овог плана Кнежевине Србије, до кога је дошао Станислав Велимировић, издваја се идеја кнеза Милоша из периода после 1859. године, по којој је требало изградити пругу од Милановца до Брзе Паланке. Разлог томе је, такође, било избегавање пловидбе доњим Ђердапом. Упркос и овом плану, као и свим каснијим, ,,гвоздени пут” никада није стигао до Милановца, нити Брзе Паланке.