Попут српске ,,Данице”, коју је 1826. покренуо Вук Караџић, године 1835. Људевит Гај је у Загребу покренуо ,,Даницу – Хорватску, Славонску и Далматинску (старим хрватским правописом: Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka)”, која је потом променила назив у ,,Даница Илирска (Danica Ilirska)”.

Људевит Гај је био један од носилаца панславистичке идеје у 19. веку, те је садржај часописа прожимала идеја југословенства, тада називана ,,словенским илиризмом”. Отуд, поред предела Аустријског царства насељених Хрватима, Србима и Словенцима, објављивани су текстови и о Кнежевини Србији.

Гајева писма са путовања Србијом 1846. године, која је био слао пријатељу у Загреб, Даница Илирска објављивала је у више бројева 1848. и 1849. године под називом ,,Pisma iz Sarbie priatelju G. u Zagreb”. У њима је описан шири простор тадашње Србије, од чега је значајан део била Тимочка Крајина.

Један од опширнијих описа имао је Неготин. Људевит Гај, познат и као утемељитељ латиничног писма које данас користи и српски језик, нарочито је похвалио Неготинце. Између осталог, навевши:

,,Сва ова равница чини се као шарена простирка због лијепих кукурузом и свакојаким житом усијаних њивах, и угодно цватућих ливадах, окружена је од сјевера и истока Дунавом, од поднева и запада угодним мањим и већим бреговима, на којима особито добро и знаменито чарно вино расте…

Изнад Неготина по добра сата к западу на бријегу види се лијеп намастир Буково. Овамо излази свијет љети на гомиле празником на шетњу; ту се игра коло, и изводе свакојаке невине забаве народне. У самом Неготину није управо најздравије мјесто, јербо је одвећ у низини, љети, особито, кад су веће врућине, много грозница царствује; иначе је свијет јако весео и дружеван, цијео Неготин рекао би, да је једна породица.

Недјељом и празником води се коло у двору началства, ту се хвата старо и младо, богато и сиромашно од најбогатијех госпојах до простијех дијевојчицах без разлике. На веће празнике, као Ускрс, о св. Тројици, Петрову дну изводи младеж и друге игре свакојаке народне, у које се кадкад и сједоглави старци помијешају…”