Мало је места у читавој Европи, док их у Србији нема, чији се број становника за 90 година повећао више од 55 пута. Једино такво место у нашој земљи, које је за мање од једног века прешло пут од једног од мањих села у источној Србији до највећег града свог региона, какав је био према попису из 1991. године када је имао 40 668 становника, јесте Бор.

Највећи рударски град у нашој земљи 1900. године бројао је свега 775 становника. Међутим, баш са почетком 20. века уследила је његова судбоносна промена. Три године потом, 1903. отворен је Борски рудник. На следећем попису становништва 1910. године, Бор је био скоро три пута многољуднији, тачније, бројао је 2116 житеља. Управо зато, деценија од 1900. до 1910. године сматра се одскочном даском у преображењу Бора из села у данашњи град са највише стамбених зграда у источној Србији.

Првобитни мештани Бора нису имали много веза са рударством, што је из данашњег угла тешко замислити, већ су се бавили сточарством, земљорадњом, пчеларством, али и виноградарством. Мало је познато да је у тако малом Бору средином 19. века било око 40 пивница у којима су се чувала вина. Да се сеоска идила промени у индустријски град суделовао је вис именован по првој досељеној породици са краја 17. века – Дулканов вис – назван по породици Петка Дулкана. Управо на овдашњем поткопу пронађена је бакарна руда.

Како је Бор до 1903. био мало забачено село, тако није имао ни богомољу, за разлику од оближње Слатине, у којој црква од чврстог материјала сазидана 1860, или Злота, у коме је 1867. подигнута данашња црква наместо старије из 1837. године. Отуд, отварање рудника повезано је и са изградњом прве овдашње богомоље. Године 1912. Француско друштво Борских рудника подигло је цркву Светог Ђорђа, која је наредних 27 година красила Бор, након чега је премештена у Брестовац. Стару цркву са селом које постаје град, овековечио је аустријски сликар Адолф Кауфман, а његов рад потом постао је мотив једне од првих борских разгледница.