Након Другог српског устанка, стицајући све већу аутономност од Османског царства, Србија је, као непозната и мистична земља стиснута између Запада и Оријента, радо посећивана од стране европских научника и авантуриста. Пошто је његова дозвола за учествовање у Руско-турском рату 1828. године била одбијена од генералштаба Пруске, узевши осмомесечно одсуство, један од њих постао је Ото фон Пирх.

После Угарске и италијанских земаља, Пирх је обишао тадашњу Кнежевину Србију уздуж и попреко. Његове рукописе одликовао је жив и лак стил, те је уз историјско и филозофско образовање, на тај начин оставио нараштајима из прве руке слику Србије и њених становника од пре 190 година. Треба напоменути да Пирхов путопис провејава објективношћу, тако да се поред позитивних могу прочитати и негативне појаве наше земље из тога доба.

Ипак, један крај је толико засенио овог пруског официра и писца да је његов опис препун придева и стлиских фигура којим се трудио да дочара панораму пред собом. Тај крај био је Пореч са својом околином. Некада зван Пореч, данас Доњи Милановац, тада је био на северним и источним границама Кнежевине. Са севера Дунав, са истока Мироч, оивичавали су Србију, док су Поречки крај чинили пејзажом који је остављао без даха. Један од првих утисака Ота фон Приха био је:

,,Чим се изађе из Ђердапа, види се десно, тамо где се Дунав јако шири, острво и варошица Пореч, близу српске обале. Више но лепота његовог положаја паде ми у очи тороњ; то је досад једини тороњ у Србији. Пореч и околни предео са више села поклон су султана књазу Милошу. Ту не долази ниједан Турчин. Та околност и одвојен положај узроци су овог изузећа.

Положај Пореча је диван. Брда десне дунавске обале окружавају острво у полукругу; она су покривена виноградима и младом храстовом шумом. Испод острва река се шири као какво језеро, брда која се у дну виде, дају јој још више изгледа неког великог језера.ˮ