Златно језеро, такође познато као ,,Балта алу Шонтуˮ на влашком језику, данас је део туристичке понуде Националног парка ,,Ђердапˮ. Смештено је у побрђу јужно од садашњег Доњег Милановца, односно новог који је изграђен након што је стари Доњи Милановац нестао под таласима новоформираног Ђердапског језера 1971. године.

Пре тога, Златно језеро је било знатно удаљеније од старе доњомилановачке вароши и путева. Настало крајем 19. века урушавањем брда које је направило брану речици Папреници, уједно скривено и немале површине од 5227 м², постало је надахнуће за легенде и мистеријe.

Према истраживању историчара Милоша Петровића, високотиражни југословенски дневни лист ,,Времеˮ је 1936. године објавио чланак о доњомилановачком језеру ,,које је преконоћ посталоˮ и ,,крије према народном веровању велико благо на своме днуˮ. Из пера новинара Војина М. Ђорђевића, између осталог, пренето је:

,,О језеру и његовом постанку круже многа предања, у најчешћим случајевима – невероватна. Међутим, једно је тачно, мада и то изгледа непојмљиво, да је језеро постало за једну ноћ. После једног земљотреса 1893. године читаво једно брдо, заједно са салашима, чобанима и стадом одронило се. Наишла је вода, која је преко ноћи испунила простор данашњег језера. Језеро је у облику левка. Рачуна се да његова највећа дубина по средини износи око 20 метара. Људи који памте положај овог места пре стварања језера причају, да су се ту налазили неки извори и потоци. Они свакако и сада још постоје у дубинама његовим, а том тврђењу иде у прилог чињеница што језеро отиче са северне стране.

По једном народном предању, које се упорно одржава у овом крају, неки чобанчићи, наишли су у једној букви, у близини језера, на велику количину римских златника. Из незнања они су, играјући се, златнике бацали у језеро – све до последњег. Сада се верује да на дну језера лежи велико благо.

Колико се верује у ову причу, најбоље сведочи случај, који се недавно одиграо. Доњомилановачки трговац Карло Јосиповић дошао је на идеју да исуши језеро и, како уверавају, о томе поднео пројекат и молио одобрење од надлежне власти. Главни циљ, уствари, био му је да се докопа »блага« које лежи на дну језера, али, да се Власи не сете, као разлог за исушивање навео је потребу за наводњавањем околине. Ову идеју власти нису прихватиле, и тако је пројекат г. Јосиповића пропао. Други предлажу да се у сврху проналажења злата позову гњурци, а неки налазе да је много корисније да се испитају могућности како би се језеро искористило за електричну централу која би струјом снабдевала не само Доњи Милановац већ и околна села.ˮ

Дневни лист ,,Времеˮ, 1.9.1936.