Све до средине 19. века Бор се није разликовао од осталих села источне Србије. Куће су биле грађене као и у оближњим селима, падине брегова красиле су њиве, воћњаци и виногради, док су узвишења служила као пашњаци. Ипак, тада мало село почело је да буди знатижељу геолозима, рударским стручњацима, путописцима и авантуристима. Његова специфичност била је Тилва Рош – брдо купастог облика и интензивно црвене боје, која је потицала од оксида гвожђа. Црвено брдо или Тилва Рош први пут се спомиње 1876. у делу Милана Ђ. Милићевића, где је забележено да се на њему налазе остаци старе насеобине.

Археолог Милоје Васић је овдашње раскопине повезивао са праисторијским рударством. Сматрао је да су злато и бакар из ових крајева мењани за робу коју су доносили путници чак из грчких градова. Док је Владимир Кондић дошао до закључка да се на Тилва Рошу, у античко доба, налазило цивилно насеље и утврђење, са обзиром да су у старим рударским коповима пронађени римски новац, жишци, рударски алат и фрагменти керамике. У подножју су пронађени гробље и римски саркофаг. По мишљењу Владимира Кондића, поред злата, потребе Римског царства за осталим металима, посебно бакром, биле су велике, тако да је овде, поред злата, експлоатисан и бакар.

Ипак, ретко ко је Бору предвиђао раст какав је уследио. Мало село, именовано у 17. веку по овдашњим високим боровима, године 1899. у школи, другој најмлађој у овоме крају, имало је само два мала одељења. Међутим, са почетком 1900. године, ради истраживања, Бор почиње да обилази бивши управник Костолачког рудника, инжењер Фрања Шистек.

Фото: мотив са разгледнице из периода Првог светског рата.