Минулих дана осванула је вест да Београд разматра промену назива улица именованих по топонимима из бивше Југославије. Не залазећи у иницијативу, неполитички истичем грешку која се провлачи. Медији, уосталом, преносе могуће преименовање Поречке улице, имплицирајући да је именована по Поречу у Истри, који је тек након Другог светског рата постао део Југославије, односно Хрватске. Пре тога је као град у Италији званично називан ,,Parenzo”.

Назив улице датира пре Другог светског рата, али и Југославије. Поречка улица постоји у Београду од 19. века, са обзиром да је именована по области на истоку Србије. Краљевина Србија готово није имала везе са Поречом у Истри, док је истовремено имала један од површински највећих срезова тог имена, Поречки срез (на Дунаву).

Као извор приложени су исечци из Београдских oпштинских новина из 1890. и 1891. године, те оглас Времена из 1925, који спомињу Поречку улицу. Извора има више, али су ови доступни широј јавности, захваљујући дигитализацији Универзитетске библиотеке. Уз насловнице књиге из 1932. и издања САНУ из 2012.

Закључак је да Поречка улица нема везе са знатно каснијим преименовањем након Другог светског рата, ни са топонимима из остатка Југославије, већ је именована по области која је унутар Србије од њеног самог ослобођења, у Првом српском устанку од 1806. године, односно 1815. у Другом. Пореч је, међутим, присутан од средњег века, када је такође био унутар српских земаља.

Да је топоним у српском народу више од 600 година сведочи и повеља кнеза Лазара манастиру Горњак. Треба додати да је широко распрострањен, те да су тај назив носили и Доњи Милановац и речно острво на коме се насеље налазило. Уз још увек пристуно име области око Доњег Милановца и Мајданпека, безмало до Бора. Исти назив и данас носи највећа притока Дунаву у Ђердапу, Поречка река, и највећи залив на Дунаву, Поречки залив. О томе да је топоним итекако жив сведоче локални називи, попут фудбалског клуба који назив Пореч носи непрекидно од 1932. године.

У Поречу је рођен Старина Новак, те је топоним познат и данашњој Румунији, али и капетан Миша Анастасијевић, који је поклонио народу зграду Ректората Београдског универзитета, па је и центар Београда повезан са Поречом. Уз друге личности попут капетана Тенке, председника Државног савета и министрa Кнежевине Србије, или устаника Миленка Стојковића који је упамћен као војвода Поречки, иако није рођен овде.

Између осталог, Поречку улицу имају и Пожаревац, Лесковац, Крагујевац, Зајечар итд.

Ова јавна молба, као што је речено, нема намеру да критикује. Реч је о моралној обавези да се скрене пажња на потенцијалну грешку и спаси од заборава српски Пореч. Београд може заборавити неку област у источној Србији, али источна Србија, првенствено сама та област, не сме заборавити себе.

Најискренија молба општини Мајданпек, граду Бору, чија су два села део споменуте области, али и другим општинама. Помозите да се глас о Поречу чује у Београду.
Молба и грађанима. Скрените пажњу на неспоразум.

Милош Р. Петровић