Највећи јунак источне Србије, кога је Вук Стефановић Караџић стављао раме уз раме са Ахилом и Милошем Обилићем, према предању, погинуо је између светог Илије и Велике Госпојине. Мада се поуздано не може утврдити датум, претпоставља се да је реч о 11. августу по грегоријанском, односно 31. јулу по јулијанском календару 1813. године.

Хајдук Вељко Петровић, који је безброј пута измакао чељустима смрти и тиме уливао велико поуздање својим војницима, а непријатељима Крајине и Србије страх, како Вук наводи, страдао је једнога јутра ненадано:

,,Изиђе у један мали шанац, и на табљама стане наређивати и казивати како ће се нешто заградити… а турски га топџија загледа, па потегне из топа, те га удари пријека кроз сред плећа, и тако га прекине и разнесе, да ништа више није могао рећи, до – Држ! – и с том половином ријечи падне мртав на земљу. По том одмах сав онај крај, а мало послије и сва Србија, позна да Вељка нема.ˮ

Паде Вељко, а са њим убрзо и цела Србија. Ипак, слава највећег крајинског јунака остала је да живи довека, те је пратила Србију уз све њене недаће и васкрснућа која су је потом задесила.