Прву термоелектрану Неготинци су пустили у рад 1924. године и осветлили Неготин. Изградњом прве електране 1924. године на путу за Радујевац, у близини пружног прелаза, са неготинских улица нестали су фењери. Уосталом, пионир електрификације у Србији, Ђорђе Станојевић, рођени је Неготинац.
Неколико година касније проширено је парно јавно купатило, а највећи подухват, започет 1930. године, било је исушивање неготинског рита, који је штетио здрављу мештана. За ђаке учитељске школе обезбеђен је интернатски смештај, док је у самом центру уређен велики парк са спомеником погинулима у ратовима од 1912. до 1918. године, као и нова болница и винарски подрум, подигнути од 1930. до 1932. године.
Тих година је и главна улица добила коцку уместо калдрме. Појачане су саобраћајне везе речним саобраћајем преко Радујевца, најпре са два брода и две линије недељно. Први аутобуси, Југославија и Цар Никола, од 1930. године саобраћали су на линији Доњи Милановац – Неготин – Кладово, а железнички саобраћај преко Ниша за Београд омогућавао је директну везу са осталим крајевима Краљевине Југославије.
Задржавање све три средње школе, гимназије, пољопривредне и учитељске, уз враћање гарнизона Деветог пешадијског пука 1933. године, довели су до наглог прилива становништва, па је Неготин у то време називан градом ђака и војника.