На позив кнеза Милоша Обреновића, јула 1835. геолог и минералог Сигмунд Аугуст Волфганг фон Хердер упутио се из саксонског града Фрајберга у Кнежевину Србију. Месец дана потом, започео је истраживања која су потрајала до новембра. У насталом путопису ,,Рударско путовање по Србијиˮ помињани су Рудна Глава, Црнајка, Мајданпек, Бучје, Брестовачка бања и остале рудама окружене дестинације.

Међутим, описана су и уопштено значајна места. Ту спада тадашње седиште окружја Крајинског и сердарства Тимочког – Неготин, где је провео два дана током Малогоспојинског вашара, једног од најстаријих вашара у Србији. Била је то прилика да Неготинци оставе утисак раздраганих домаћина. Треба подсетити да је, према истраживању историчара Милоша Петровића, сличан опис 1846. године дао Људевит Гај, цитиран у ранијој објави.

Хердер је 1835. написао:

,,Ту сам имао прилику да видим различите српске ношње (несумњиво укључујући влашку, коју аутор није разликовао), али и коло, национални српски плес, и у недељу и у понедељак цео дан од ране зоре до касно увече. Овај плес, који се изводи у колу, наизглед је веома једноставан, али ипак захтева одређене вештине. То је прави лепи национални плес, у коме до изражаја долази потпуна хармонија и патриотско јединство. Музичар се креће укруг с фрулом и свира коло, а мушкарци, жене, младићи и девојке окрећу су око њега. Неки прилазе и прикључују се колу, а неки одлазе. И јуче и данас имао сам прилику да цео дан гледам весела лица, препуна доброг расположења и љубави. То није плес који играју само мушкарац и жена, него у њему учествују сви.

Овом веселом расположењу Неготинаца доприносила је и чињеница да их је пре две године кнез Милош ослободио турског јарма.

Другу лепу ствар доживео сам данас идући главном улицом кроз Неготин, кад сам чуо да се у једној од српских кућа свирају гусле и да се уз њих пева. Пришао сам и видео слепог човека, око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су га остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песма веома су једноставни али пријатни и подсећају на песме Хомера и Осијана, чији су се обичаји одржали у забаченим планинама Србијеˮ.

За илустрацију коришћене разгледнице са почетка 20. века, издања Димитрија А. Машића и Јеврема С. Рашића, из збирке Музеја Крајине.