Иако већ дуго времена синоним за рударство у Борском округу, али и у целој Србији, представљају Мајданпек и Бор, рудника је било и у другим местима ове области. Иако би се из данашњег угла тешко претпоставило, своју рударску прошлост имала је и Брза Паланка. На 6 километара од ове подунавске варошице, изнад села Река, у периоду од 1885. до 1924. године лежао је рудник Аликсар.

Прва истраживања и експлоатацију брзопаланачког рудника водио је Жан Ајтерхаген из Белгије, са Васом Соколовићем из Београда. Из белгијских руку Аликсар је прешао у руке Министарства народне привреде Краљевине Србије, пред почетак балканских ратова преузело га је Српско бродарско друштво, а током Првог светског рата рудником су управљали окупаторске снаге из Бугарске. По окончању рата и повратка рудника у окриље новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ради обнове доведени су искусни рудари из Босне и Мајданпека.

Рудник Аликсар је у тешким условима пословао до 1924. године. Током свог постојања, будући да је реч о руднику каменог угља, извезено је 53 442 тоне ове руде. Мада је овдашњем угљу приписиван висок квалитет, уз који су ишли и други повољни услови, попут могућности коришћења Дунава, као најисплативије саобраћајнице, за шта су интерес исказивале и паробродске компаније, брзопаланачки рудник није поживео ни пола века.