Као значајан извор за источну Србију, отуд више пута цитиран на страници Упознајте Борски округ, истичу се путописне белешке Тихомира Ђорђевића, настале следом непланираних околности 1905. године, када је, због немогућности да oтпутује у Румунију, овај етнолог посетио исток Србије ради бољег упознавања влашког живља.

Најмногобројнија национална мањина Краљевине Србије недовољно је била истражена. Оновремени пописи убележили су је као румунску, иако је термин Власи такође био у употреби раније, те је Ђорђевић белешке насловио ,,Кроз наше Румуне”. Уједно направивши паралелу студији планираној за обилазак суседне земље.

Мада су значајан извор за изглед и живот овдашњих насеља, како је обрађивано у другим објавама, сврха белешки била је проучавање обичаја влашког и српског углавном сеоског становништва. На тај начин забележене су особености овдашњих села.

Бела Река, наведена као српско село, такође је описана. Веселу природу мештана овог села недалеко од Бора аутор је овековечио описом спонтане прославе:

,,Баш кад смо силазили са коња пред доњом механом у Белој Реци зачусмо горе у селу гајде и песму, прави урнебес и лом од весеља. На наша питања шта је то, рекоше нам да је данас Ивањдан и да се бабе враћају из трава па се мало понапиле ракије и ето – веселе се.

У то већ и бабе натоварене торбама и снопљем трава, праћене музиком и силном децом и радозналом млађаријом приспеваху пред горњу механу. Ја пожурих тамо да видим повратак из бапског излета и весеља и имађах да видим веселу шарену слику.

Један гајдаш свираше у гајде а један бубњар удараше у бубањ. Наквашене жене од преко 40 година ухватиле се у коло па играју ли играју, заједно са травама које су им на леђима у снопљу или у торбама. Час једна коловођа, час друга.

Коло се непрестано квари и прекида и ако музика не престаје. Уз бабе се ухватила и млађарија па чак и унучад, а сви певају, смеју се, вичу и узврискују. Бабе спопао зној које од сунца које од ракије, па се зацрвенеле готово као цвекла и тресу ли тресу…”