Источна Србија, која и данас одаје утисак мистике посетиоцима, одувек је била плодно тле за развој легенди и митова. Многи су, пак, заборављени до данашњих дана, али је један део остао сачуван у путописима гостију овога краја. Један од странаца који су пропутовали нашом земљом и за собом оставили писано сведочење о томе, био је немачки официр и писац Ото фон Пирх.

Овај свестрани Немац живео је од 1799. до 1832. године, а 1829. године пропутовао је тадашњом Кнежевином Србијом и, између осталог, обишао је мајданпечки крај. Ото фон Пирх је тада забележио занимљив мит који је био опште познат житељима око рудника Кучајне и Мајданпека. Сходно главној привредној грани овога краја, легенда у центру приче има руду, а њу је у свом путопису Ото фон Прих овако записао:

,,Већ у доба кнеза Лазара, ко зна колико још раније, копале су се овде руде. После Косовске битке Турци су неко време продужили рад на рудницима и давали манастирима пети део, као што је то био раније обичај. Срби су морали копати руде. Затим, Турци престадоше давати манастирима њихов део и хтедоше да поваде све сребро, па и човека од сребра, који на дну седи, као што људи причају. Кад су већ дошли до њега онда он повика: Дунаве, Саво и све остале реке, помозите ми!

Тада јурну вода са свију страна, поплави целу долину носећи са собом куће и засу рудокопе, који тако остадоше до немачког доба. Немци су копали, и копали, али човек од сребра не беше већ ту.ˮ