Историја виноградарства у Неготинској Крајини сеже далеко у прошлост. Тешко је одредити њен почетак, али пописи Османског царства, попут оног из 1530. године, указују да је овај крај у то време био богат виногорјем. Већ тада се производило и до два милиона литара годишње.

Извори за наредна столећа јесу оскуднији, али је углед крајинског вина несумњиво растао. Само манастир Буково је 1816. имао 20 874 чокота, према османској тапији преведној у ,,Браству” 1941. године. Друга половина 19. века то је озваничила међународним наградама, попут 1882. године када је крајинско вино у Бордоу, светски познатом винарском граду, награђено за квалитет, раније споменуто на страници Упознајте Борски округ.

Награде су тек стизале, истовремено, тих година Владимир Карић, оновремена свестрана угледна личност, писао је о Србији. Првобитно чиновник и наставник који је радио у Шапцу, Пожаревцу и Београду, био је и члан Просветног савета, референт у Министарству просвете и црквених дела, као и дипломата.

Издваја се књига ,,Србија – опис земље, народа и државе”, објављена 1887. године, а већ 1889. истакнута на Светској изложби у Паризу. У свом капиталном делу Карић је описао пределе Краљевине Србије. Нарочито хваљена била је Неготинска Крајина, првенствено захваљујући ономе по чему је била нашироко позната:

,,Онај пак венац од онижих брда, што почиње од Прахова на Дунаву, па се савија око Неготина полукругом и свршује на Тимоку код Брегова, сав је засеђен виноградима, који тамо на кречноме земљишту особито добро успевају и дају вино, чувено не само по свој Србији него и изван ње. Ова су вина нарочито добра у атару села Мокрање, јужно од Неготина, на брдима Локви и Високом, која се у поменутоме венцу издижу и на којима засађени виногради захватају простор око 50 квадратних километара.

Тако изредним вином богата околина ове вароши и упутила је њене становнике на трговину тим пићем; и доиста, Неготин је најглавнија варош у Србији за извоз вина: оно се одовуд не само по Србији продаје већ и извози за Румунску и Бугарску, а у последње време и за Француску и Швајцарску.”

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.