Планина Мироч одвајкада је одавала утисак мистике и посебности што је овековечено било и у народном певању. Поред старих епских песама, као што је на првом месту ,,Марко Краљевић и Вилаˮ, са доласком романтизма у српску уметност у 19. веку Мироч, као далека и тајанствена планина, поново постаје искра надахнућа српских сликара, књижевника и композитора.
О слици Паје Јовановића крајем 19. века, већ је било речи. Ипак, у истом периоду, под утиском народне епске поезије, Драгутин Илић – драматург и књижевник, као и његов брат познати песник Војислав – 1898. године написао је драму у три чина ,,Женидба Милоша Обилићаˮ, која за место радње два чина има ову ђердапску планину, а за актере Марка Краљевића, Милоша Обилића, Вилу Равијојлу, Рељу Крилатића, врачару Марту и бројна натприродна бића.
Понесен овом темом и Илићевим делом, Петар Коњовић – чувени српски композитор класичне музике – 1903. године створио је своју прву оперу изабравши спев ,,Женидба Милоша Обилићаˮ, чиме се у још једном значајном уметничком делу, овога пута и првенцу, нашао Мироч. Опера ,,Женидба Милошеваˮ своју премијеру доживела је 1917. године, током Првог светског рата, у Загребу, те је услед ратне цензуре за ту прилику морала бити преименована у ,,Вилин веоˮ. Касније је она поново добила свој стари назив, а мистика планине Мироч наставила је да живи кроз њу ма под којим именом се приказивала.