Стеван Фрицман, рођен 1842. године у Пожуну (данашњој Братислави), тада делу Аустријског царства, први је неготински апотекар, привредник, члан бројних удружења, један од најзаслужнијих за изградњу неготинског водовода и угледна личност одликована Таковским крстом V реда и орденом Светог Саве V реда. Био је први председник Крајинске винарске задруге и председник Прве неготинске штедионице, као и добротвор многих неготинских удружења.
Основно образовање Стеван Фрицман стекао је у месту Модор, након чега је завршио фармацију на Бечком универзитету. У то време, Кнежевина Србија донела је Закон о болницама и апотекама, према коме је сваки округ морао имати болницу и апотеку. Отуд, као млади, двадесетседмогодишњи фармацеут, 30.7.1869. године, добивши концесију за отварање апотеке, Фрицман је дошао у Неготин. За њега потпуно нову средину, са обзиром да је био Словак римокатоличке вероисповести.
Прву апотеку у Неготину и уједно Крајинском округу Фрицман је отворио годину дана касније. Из своје апотеке снабдевао је неготинску болницу, која је отворена две године раније, а чији је лекар, такође странац, био др Патрициј Черњиј, чијом се ћерком Стеван Фрицман убрзо оженио. Први неготински апотекар активно је учествовао у културном животу крајинског града, поставши члан Позоришно-певачке дружине, потом Неготинског певачког друштва.
Први је својим хемијским анализама указао на неисправност воде коришћене у Неготину, те је анализирајући околне изворе препоручио да се изгради водовод од извора Барбароша код Душановца или од извора на Бадњеву, одакле је 1887. године и спроведена вода до вароши. Фармација, здравство и култура били су само део Фрицманових деловања у Неготину.
Његовим утицајем посредство Окружног начелства и Министарства народне привреде добијена је дозвола за оснивање Прве неготинске штедионице, чији је он постао председник 1890. године. Истовремено, изабран је и за председника новоосноване Крајинске винарске задруге. Док је девет година касније, 1899. основао и Неготинску индустријску задругу.
Овај свестрани неготински Словак, који је говорио словачки, српски и немачки, изненада је преминуо 10.5.1901. године у Београду.