Петар Велимировић, рођен 16.1.1848. године у селу Сиколе код Неготина, био је један у низу значајних српских политичара са краја 19. и почетка 20. века из Неготинске Крајине, министар грађевине у више наврата и председник Владе, то јест, председник Министарског савета.

Након основног образовања напустио је завичај и земљу, те у Швајцарској, граду Цириху, уписао и завршио Политехнику. По повратку у Кнежевину Србију, са свега 28 година, као следбеник Светозара Марковића због учешћа у социјалистичким манифестацијама у Крагујевцу бива ухапшен. Услед таквих прилика, емигрирао је у Аустро-Угарску.

Ипак, у званично самосталној Србији, 1880. године, Петар Велимировић враћа свој углед, те је изабран за народног посланика. Године 1881. био је један од оснивача Народне радикалне странке, прве званично основане политичке странке у Србији, која је остала упамћена, пак, по Николи Пашићу. Након гушења Тимочке буне 1883. године, Велимировић је поново морао да емигрира из земље, овога пута у Бугарску, која је у то време још увек званично била део Османског царства.

Међутим, 1887. године ушао је у Владу и постао министар грађевине у кабинету Јована Ристића. Министарство грађевине ће постати синоним са Петром Велимировићем, будући да се дуго држао ове позиције, јер је исти ресор имао и у кабинетима Ђорђа Симића, Николе Пашића и Саве Грујића. Премда је крајем 1902. године на кратко постао председник Владе и формирао свој кабинет, који је био кратког века.

Преломне 1903. године председавао је заседању Народне скупштине, на којој је након Мајског преврата донета одлука о избору Петра I Карађорђевића за новог краља Србије. За време нове династије такође се обрео на месту председника Владе, од јула 1908. до 24.2.1909. године. Истовремено био је и министар грађевине. Преминуо је 23.12.1911. у Београду, у својој 63. години.