Четири разреда основне школе и четвороразредну нижу гимназију завршио је у родном Неготину. Потом у Београду завршава више разреде гимназије и 1877. уписује природно-математички одсек Филозофског факултета. Већ тих година пише своје стручне радове, да би 1881. дипломирао на Великој школи и остао као асистент професору Кости Алковићу, као приправник на Катедри за физику. На том положају остао је до 1883. када је положио професорски испит из физике, механике и астрономије.
Током свог вишедеценијског рада, бавио се како истраживањима електрицитета, тако и питањима из области физике, механике, астрономије и новим проналасцима као што је фотографија у боји. Због својих резултата, на позив Париске опсерваторије, учествовао је у научно-истраживачкој експедицији ради проучавања Сунца, прво у Петровску (Русија), потом у Сахари. Истовремено је објављивао неколико научних радова из области астрофизике у издањима Париске академије наука.
Године 1887. постао је редовни професор физике и механике на Војној академији, а 1893. редовни професор експерименталне физике на Великој школи. Деценију и по касније, 1909. године постаје декан Филозофског факултета у Београду, а 1913/1914. и ректор Београдског универзитета.
Заслужан је за изградњу првих хидроелектрана у Србији, попут оних у Ужицу на Ђетињи, Вучју на Вујаници, Нишу на Нишави, Великом Градишту на Пеку, Властотинцу на Власини, Ивањици на Моравици и у Зајечару на Тимоку. Конструисао је и прву термоцентралу у Београду. Такође је заслужан за прво демонстрирање радија 1908. у нашој земљи.
Преминуо је изненада, од срачног удара, 24.12.1921. године у Паризу. Данас Електропривреда Србије поводом свог дана, 6. октобра, додељује признање ,,Ђорђе Станојевићˮ за допринос у развоју електропривреде.
