Мало је насеља у Србији чија је историја имала више успона и падова од историје Мајданпека. Узрок томе лежи у нераздвојивој судбини овога места са овдашњим рудником. Када је рудник имао своје срећне дане, имао је и Мајданпек. Отуд, варош на Малом Пеку имала је много својих почетака и крахова. Једна од најзначајнијих година у Мајданпеку, а свакако од како је он доспео у српске руке, била је 1848. година.
Те године власт Кнежевине Србије усмерила је поглед ка Мајданпеку и започела његово оживљавње. Без обзира колико се успешним касније показало овдашње рударење из друге половине 19. века, неоспорно је да су то године у којима Мајданпек израста у варош. Свесни тога, многи стручњаци обилазили су тих година ово место. Међу њима био је 1856. године и немачки професор са Рударске академије у Фрајбургу и један од највећих минералога, Аугуст Брајтхаупт, који свој утисак није могао да прикрије, већ га ја пренео српским властима у виду опширног експозеа, из кога издвајамо:
,,Ко је као стручњак прибавио извесна знања о Мајданпеку, лако ће имати повољно мишљење о раду велике железаре на овоме месту. Јер је сама природа понудила битне елементе за то, да се сједине у рогу изобиља. Треба само помислити да се од нове високе пећи на пушкомет даљине налазе многе гвоздене руде, које се ваде површински као камен, да се кречњак као додатак при топљењу налази исто тако близу, и да суседна брда пружају довољне количине тврдога дрвета, храстовине и буковине, за одличан угљен. Према томе, није потребно више ништа, сем да се на разуман начин уведе индустријаˮ.
