Након Великог рата, како је још називан Први светски рат, у новоствореној Краљевини СХС, нарочито Србији, подизана су спомен-обележја у част изгинулих у сукобима започетим 1912. Првим балканским ратом. Тако је било и у источној Србији. Својом велелепношћу и данас се истичу споменици попут борског, неготинског у парку или пресељеног доњомилановачког кога Милановчани нису оставили да буде потопљен.

Ушушкан зеленилом, иако смештен уз цркву и центар, кладовски споменик један је од таквих. Његово окружење се током минулог века знатно променило, сведочи о томе приложена разгледница на којој су уместо данашњег дрвећа и травњака видљиви некадашњи објекти. Ипак, улога му је остала иста. И даље подсећа на жртву страдалих у одбрани народа, заставе и грба са двоглавим орлом који бди и на врху кладовског споменика.

Меморијали овога типа својом монументалношћу представљају како отаџбинска, тако и локална сведочанства о страдању и тријумфу, ма у ком месту они били. Међутим, због свог специфичног географског положаја, Кладово са својим спомеником палим борцима подсећа на још неке повесне приче.

Офанзивом на Србију под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена пало је и Кладово 13.10.1915. године. Налик остатку Србије источно од Велике Мораве, било је под бугарском окупацијом. Овим се Кладово не издваја од других српских вароши, али се издваја тиме што му је са друге стране Дунава била савезница, Краљевина Румунија, за разлику од осталих узводних подунавских вароши које су гледале непријатељску Аустро-Угарску.

То је условило да Кладово постане полазна тачка из окупиране домовине у неке далеке крајеве. Преко Дунава и Румуније избегло становништво упућено је било на савезну Русију, највећу земљу света, стизавши тако до Владивостока на обали Тихог океана, па и даље. Дневник свештеника Ђорђа Поповића, који Јован Танасијевић у Баштинику бр.8 издваја као извор, бележи пут из Владивостока америчким бродом преко далеких Филипина и Сингапура до повратка у Европу.