Као мали број насеља у Србији, мештани Мајданпека и Доњег Милановца имају своје надимке којима су нашироко познати. Иако су они умногоме последица ривалства ове две вароши, нарочито од 1966. године када су се ова два градска насеља нашла у истој општини, у којој је туторство добио Мајданпек, надимци су временом радо прихваћени од самих мештана. Све и да непознати странац или туриста током свог кратког боравка у овом крају не чује ове надимке, уколико се нађе на утакмици доњомилановачког Пореча и РФК Мајданпека свакако ће чути за Гргече и Буфане.

Постоје различите верзије порекла ових надимака, ипак, јасно је да, када је реч о милановачком, у основи је риба – гргеч, али шта је са мајданпечким?

Током 1849. године, када су изнова почели рударски радови у Мајданпеку, главни проблем био је недостатак радне снаге. У то време у Аустријском царству мериле су се ране бурне револуције која је започела 1848. и била у току и наредне године, а која је довела и до националних сукоба у крајевима настањеним Мађарима, Немцима, Румунима и Србима. Ове две појаве, истовремено, условиле су многобројне преласке Румуна, из немирних крајева Хабзбуршке монархије у источну Србију, у којој је постојала потреба за радницима.

Извори наводе да је тадашњи управник рудника у Мајданпеку, Јозеф Абел, примио 200 људи спремних да учествују у уздизању српског и мајданпечког рударства. Порекло ових придошлица био је, тада немирни, Банат, у коме су се називали ,,Буфениˮ.

Временом су транскрипција и колоквијални говор назив овог народа претворили у ,,Буфаниˮ. Такође, време је довело до тога да је ова народност готово ишчезла у Мајданпеку или је у потпуности прихватила српски језик и културу. Међутим, и поред тога, њихово име не само да је остало до данашњих дана, већ је проширено на све становнике Мајданпека, свих националности.

Фотографија из архива Музеја у Мајданпеку