Шездесете године 20. века донеле су велике промене источној Србији. Мајданпек, Бор и Кладово бележили су упечатљив пораст становништва. Насупрот томе, узводно од градилишта прве ђердапске бране, опраштало се од домова и припремане су селидбе.
Небројено пута је писано о томе на фејсбук страници Упознајте Борски округ. Међутим, просперитет који је уследио 1961. осавремењивањем рударства бакра у Мајданпеку обичним људима такође је будио жал за дотадашњим временом.
Историјски извори о томе су ретки. Фрагменте тог дела прошлости најчешће скрива оновремена штампа:
,,Све се пребрзо променило да би се могло обележити као нормалан ход времена. Јер, за непуне четири године један град је нестао да би се други родио – најмлађи југословенски град.
О томе размишља и стари рудар Ђорђе кад изјутра задими лулу и крене асфалтном траком. Размишља о оним бурним данима када је старо насеље пуно сиромашних изби требало да обуче ново рухо и да га више не скида. Људи су желели нови град, али се нису лако одвајали од старог начина живота. Тешка срца су се растајали од навика које су годинама допуњавале мукотрпно живљење.
Какву је само узбуну подигло рушење ,,Тексаса”!
Та стара кафана била је стециште бекрија и мераклија. Али, не само њих. Једна трећина људи који су у брдима копали зеленкасту руду бакра, остављала је у ,,Тексасу” читаву месечну зараду. Можда је зато и одлучено да ,,Тексас” буде први срушен. Узбудили су се рудари, узбунули угоститељи. Зар наш ,,Тексас” да нестане? Никако!
И раднички савет угоститељског предузећа донео је одлуку да се стара кафана не сме срушити. Рудари су поздравили ову одлуку и ујутро мирно отишли у брда на посао. Али, када су се поподне вратили ,,Тексаса” више није било!
Тома га је срушио – размишља стари Ђорђе. Тома Калуђеровић садашњи председник Општинске скупштине, млади човек пун ентузијазма и неисцрпне енергије.
Тома је убеђивао људе да напусте сиромашне избе кроз чије је подове пробијала трава, да се селе у нове станове. Тома је под њихове прозоре доводио булдожере и говорио ’Сад или никад!’.
А кад је град коначно саграђен, када су блатњаве улице замениле асфалтне траке, а сиромашне уџерице нова здања од бетона, челика и стакла, када је нови град блеснуо сјајем који је засењивао очи навикнуте на сиве хоризонте – сви су били захвални Томи.
Од старог Мајданпека ништа није остало осим имена.
Али, остали су исти људи суочени са новим животом. Помало преплашени или забринути како да се са њим саживе.
Јер, већина старих житеља Мајданпека ушла је у нове станове само са покојим комадом намештаја. Живели су као што су и раније чинили – сви у једној соби. Друге су остајале празне или су, као по неки, у њима сушили кукуруз.
Али Мајданпечани нису остали сами. Стигли су многи дошљаци, донели са собом своје навике и обичаје, свој начин живљења. Они нису остали изоловани. Свака кућа имала је и староседалаца и новајлија, дошљака. И не само то. У свакој кући је била заступљена ’потпуна квалификациона структура’ од обичног радника до техничара и инжењера. То није била случајност. Тома и његови другови су то намерно учинили.
Једни су се од других учили, угледали на оне који су више знали, који су боље умели да живе. И догодило се оно што се очекивало. Људи су се окренули своме дому. Такмичили се ко ће боље да га опреми, ко ће више да изненади комисију која је обилазила нове станове.
Убрзо је разлика између староседелаца и дошљака постала неприметна. Али не само у становима, већ и на улицама. Људи су се друкчије облачили, друкчије понашали. У ,,Тексасу” се некада могло седети у радничком оделу. У модерни ресторан, у кафану која блиста ’као апотека’ нико није хтео да уђе без беле кошуље и кравате, најлонки и високих потпетица. Ако би био друкчији, осећао би се као ’уљез’ међу осталима…”
Дневни лист ,,Политика”, 1-2.1.1964.