Година 1848. запамћена је као покретачка. Док су се широм Европе покретале револуције, у Кнежевини Србији покренуто је оживљавање места које ће постати рударски центар, Мајданпек. Нешто јужније одатле, на месту такође природом предодређеном за рударство, судбоносне године још увек нису биле на видику.

Између оновремено већих насеља, Слатине и Кривеља, према предању назван по високом четинарском дрвету, лежао је Бор. Омалено село са свега 330 становника, на основу података из 1844, односно 1846. године, није представљало ни самостални административни субјект. Безмало две деценије су протекле до 1864. када је Бор осамостаљен као засебно село, тада ,,општина”.

Било је то омогућено и тиме што је број житеља према попису из 1863. превазишао 500. Ипак, ни услед предања о рудном богатству није се могло претпоставити колико ће се Бор променити за један век. Премда је највећа промена уследила пола века касније, од 1903. године, пресек је израженији са дистанце целог века.

Неспорно век доноси промене. Овдашње вароши Неготин, Брза Паланка, Милановац и Кладово средином 19. века показивале су потенцијал да израсту у знатно већа насеља до средине 20. века. Слично је са Мајданпеком, који је полетом између 1849. и 1857. слутио значајнији раст, остварен тек након 1957. године. За Бор се тако нешто није могло предвидети, а остварено је до неслућених размера.

Преображај овога места издваја се не само у овоме крају, већ у целој Србији. Од тристотинак житеља 1848. године, када није био ни самостално село, Бор је век касније, 1948. имао статус града, као један од тек 34 у НР Србији. Село које се 1864. издвојило од Кривеља захваљујући броју од 527 становника, нарасло је до 18 496 становника 1961. године, када му је тек 200 недостајало да буде најмногољудније насеље Тимочке Крајине, оставши на другом месту, иза Зајечара који је имао 18 690 становника.

Фото: Стари центар Бора око 1960.