Вељко Рамадановић, рођен 27.9.1874. у Корбову надомак Кладова, био је први српски специјални педагог и један од најзначајнијих социјалних радника на пољу заштите глуве, слепе, слабомислене, инвалидне и деце са говорним манама. За свој хумани рад и војне заслуге одликован је бројним домаћим и иностраним орденима, као што су: орден Светог Саве 5, 4, 3. и 2. степена; Белог орла 5. и 4. степена; орден Југословенске круне 4. и 3. степена; Албанском споменицом; чешким орденом Белог лава 4. и 3. степена и пољским орденом Polonia-Restituta 4. степена.
Вељков отац Љубомир био је учитељ, а мајка Катарина из познате трговачке куће Михајловић. Рођени Корбовљанин основну школу учио је у Крагујевцу, потом у Београду. Током демонстрација радикалске омладине 1891. био је рањен у шаку. Затим одлази у Праг где завршава учитељску школу и специјализује се за наставу са слепом и глувом децом.
По повратку у Србију 1896. отворио је завод за глувонему децу у Пожаревцу. Исте године завршава адаптацију Брајеве азбуке за српски језик. Потом ради као чиновник у Београду и Крагујевцу до 1903. године. Након тог постаје комесар Топчидерске полицијске станице, затим Савске, а од 1906. начелник Голубачког среза, потом и Рамског, Пчињског и Косаничког. По ослобађању Новог Пазара током Првог балканског рата, у коме је учествовао, постаје секретар овдашњег округа, потом Призренског. Био је и члан управе града Скопља. Године 1913. је пензионисан.
Учествовао је у Првом светском рату и са војском прешао Албанију. Због оптужби за сарадњу са организацијом Црна Рука интерниран је у Бизерту, одакле је пуштен као невин. По завршетку рата живео је у Земуну. Са путовања по Европи донео је савремена помагала за слепе и инвалиде, за које отвара бројне специјалне школе и домове. Године 1931. учествовао је у Њујорку на првом конгресу за заштиту слепих особа.
На почетку Другог светског рата ухапшен је од стране окупатора и интерниран у бањалучки логор. Душевно и телесно сломљен преминуо је 21.7.1943. године у Београду.
