Године 1913. основано је ,,Српско акционарско рударско топионичко индустријско друштвоˮ, познатије као ,,САРТИДˮ. У наредним деценијама акционарско друштво постало је привредни гигант и једна од првих асоцијација на Смедерево. Међутим, историју Сартида је, поред Смедерева, обележила и рударска варош под Старицом, Мајданпек.
Први послови Сартида, већ у години оснивања, били су рударско-геолошки истражни радови на простору Мајданпека, Рудне Главе, Танде, Луке, Црнајке, Клокочевца, Бучја и Топле, као и у Грчкој на руднику Птон.
Изградња фабрике у Смедереву уследила је након Првог светског рата, у 1921. години. Смедерево је изабрано због свог положаја. На једној страни имало је главну балканску саобраћајницу, Моравско-вардарску долину, на другој Дунав. Ипак, то није одвојило Сартид од Мајданпека, чији је рудник био у белгијским рукама.
Сарадњом белгијског Безименог друштва и Сартида у Мајданпеку је подигнута прва висока пећ за топљење гвожђа у Србији. Свечано паљење обављено је 16. децембра 1937. године. Према истраживању историчара Милоша Петровића, ту част је имала ћерка топионичког инжењера Александра Марека, Бланка Марек, приказана фотографијом у чланку, док је освећење обавио мајданпечки парох Поликарп Шамановски:
,,САРТИД, који је основан 1913. године у циљу експлоатације рударских блага и подизања топионичке индустрије, после рата је подигао у Смедереву фабрику машина, вагона и гвоздених конструкција, као и бродоградилиште. Овај програм фабрикације зависио је у целости од државних поруџбина, али како су те поруџбине у доба привредне депресије скоро потпуно изостале, САРТИД није чекао на боља времена, већ је своју фабрикацију преоријентисао, па је подигао ваљаоницу лима и машинску ковачницу, где је почео да производи гвоздену робу за потрошњу широких маса…
У ту сврху Сартид је склопио аранжман са Мајданпечким рударским друштвом, па је Мајданпечко друштво подигло на самом руднику у Мајданпеку високу пећ за топљење своје гвоздене руде, с тим да се као гориво употребљује дрвени угаљ из шума Мајданпека…
На лицу места добивено сирово гвожђе у количини од два и по вагона дневно биће транспортовано постојећом жичаром мајданпечких рудника до Доњег Милановца, одакле ће се лађом преносити у Смедерево… ˮ
Дневни лист ,,Времеˮ, 17.12.1937.