Погрешно је историјом сматрати само минуле политичке догађаје, ратове или владаре. Прошлост је пуна примера када су искра битних догађаја били управо обични људи, они из народа. Неправедно, они су дуго били занемаривани од стране историчара и на тај начин падали у заборав. Тако су и многе анегдоте из живота градова временом избледеле у сећањима мештана.

Трачак светлости у забораву, крије се у тадашњој штампи. Захваљујући архивима, који је чувају, могуће је завирити у прошлост обичних грађана. Прошлост, незаписану у уџбеницима, али и анегдоте, трачеве и легенде једног места. На тај начин сачувана је и једна необична анегдота о електрификацији Бора, која је настала из тужне породичне приче, према сведочењу новинског чланка из 1937. године.

,,Искупили се борски грађани на пијаци, забацили шешире, шубаре и шајкаче и сеире, уживајућу у моћи експлозива и домету камења. У селу су се искупили у циганској мали Цигани жмиркају у небо, а лица им се издужила у огроман знак дивљења.

Кад одједном један камен долети са огромне висине на циганску малу. Велики камен и велика висина. А Цигани се скупили, пресавили грбину и увукли главу међу голуждрава рамена…

А камен с висине тресну на једну чергу, проби силовито ров и за тили час га прогута циганска уџерица.

Полетели сви према черги Циганина Илије Илића.

А тамо, на земљи, Циганче једно лежи без речи, са размрсканом лобањом. Његово лице попрскано је крвљу. И сузама мајке…

… Дирекција Француског друштва Борских рудника чим је дознала за случај, наредила је да се позове несрећни Илија Илић…

… И, без речи, без спора, без судског прогањања и изврдавања параграфа и још тада веома компликованог грађанског судског поступка дирекција Борских рудника исплатила је Илији Илићу 200 000 динара.

Илија Илић био је паметан човек.

Једног сина послао је на школовање у Београд. Уписао га у Средњу техничку школу.

Син његов добро је учио. И школу свршио. Резервни официр постао.

А кад се вратио у Бор, оцу је дао идеју: ’Борски рудници имају своје електрично осветљење, а цео Бор губи се у мраку. Да подигнемо електричну централу?’

И тако је Бор добио електрично осветљење… ˮ

Дневни лист ,,Времеˮ, 21.5.1937.

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.