Подунавски део источне Србије, Неготинска Крајина и долина Тимока познати су као предели са бројним археолошким локалитетима из времена Римског царства. Међутим, овдашња планинска залеђина такође је тада била насељена и значајна.

Главни разлог било је рудно богатство. Локалитет Краку Лу Јордан у општини Кучево сврстава се у најпознатије металуршке центре из времена Римског царства. Рудна Глава, која је чувена по праисторијској металургији, такође је била један од центара. Околина Бора позната је по рудном богатству и археолошким локалитетима из праисторије, међутим, о античком добу на том простору мало се говори.

Обилато рударење у 20. веку умногоме је разлог. На фејсбук страници Упознајте Борски округ раније је спомињан комплекс грађевина ,,вила рустикаˮ са простора Кривеља. Локалитет који је нестао радом рудника Велики Кривељ. То јесте један од репрезентативних примера, али и ближе Бору су постојале заоставштине Римског царства.

Године 1876. Милан Ђ. Милићевић објавио је монографију ,,Кнежевина Србијаˮ. Као што је знаменити Неготинац Јован Мишковић навео у предговору, овај спис ,,даје обилат, сваковрстан и драгоцен материјал за познавање наше отаџбинеˮ. Помињајући још увек недовољно познати Бор, Милан Ђ. Милићевић забележио је ,,развалине од старога градићаˮ на Црвеном брду, изворно названом ,,Тилва Рошˮ.

Након судбоносних догађаја за Бор, у тада већ рударском месту 1905. године боравио је Тихомир Ђорђевић. Свестрани етнолог такође је забележио развалине старог града, као и ,,римски надгробни каменˮ пред канцеларијом управе рудника који пронађен годину дана раније. Ипак, то је податак о само једном таквом предмету.

Тихомир Ђорђевић у делу ,,Кроз наше Румунеˮ описао је стелу са натписом и приказом коња (или бика, према тумачењу историчара Милоша Петровића), уз наведене димензије – дужина 0,41 м, највећа ширина 0,31 м и дебљина 0,16 м. Налаз је у ,,Споменикуˮ САНУ XCVIII (1941-1948) представио историчар и археолог Никола Вулић, са фотографијом (слабијег квалитета; доњи приказ у илустрацији).

Други такав налаз мање је описиван, али је визуелно познатији. Реч је о такође несталој стели на којој су приказане четири особе. Иако изгубљена, остала је на снимку који баштини Музеј рударства и металургије захваљујући фотографима Француског друштва Борских рудника.

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.